Tačno je 30 godina od zločina poznatog kao Petrovačka cesta, kada su avioni hrvatskog vazduhoplovstva usmrtili 12-oro Srba koji su se povlačili iz Srpske Krajine posle operacije Oluja. Ovaj zločin ostaje bez odgovora, a Zagreb odbija da procesuira odgovorne. Bosna i Hercegovina, na čijoj se teritoriji zločin dogodio, takođe ništa ne preduzima u vezi s ovim slučajem. U Beogradu su pravosudni organi odlučili da hrvatskim pilotima sude u odsustvu ne samo za ovaj zločin, već i za drugi incident na Prijedorskoj cesti, gde su ubijena trojica civila u izbegličkoj koloni.
O zločinu na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti razgovarali smo sa Vladimirom Radomirovićem, urednikom portala Pištaljka. On je događaje iz avgusta 1995. godine okarakterisao kao zločin koji ostaje bez kazne. „Pre svega mislim na organe Bosne i Hercegovine, koji su morali da reaguju na sve zločine koji su se desili na njihovoj teritoriji i da optuže pilote hrvatskog vazduhoplovstva, koji su, znajući da je to kolona izbeglica, namerno bombardovali te ljude i ubili ih“, ističe Radomirović.
U kontekstu ovih zločina, Radomirović se osvrnuo na nedavno objavljenu knjigu švajcarskog diplomate Žan-Danijela Ruha. U knjizi Ruh analizira operaciju „Oluja“ i zločine koji su počinjeni tokom nje, kao i razloge zbog kojih niko nije odgovarao pred Haškim tribunalom. On navodi da je Ante Gotovina prvostepeno osuđen na 24 godine zatvora zbog zločina tokom „Oluje“, ali da je kasnije ta presuda ukinuta.
Ruh je, kao ambasador Švajcarske u Izraelu, imao priliku da razgovara sa Teodorom Meronom, bivšim predsednikom Haškog tribunala. Meron je izjavio da se tužilaštvo fokusiralo na bombardovanje Knina, a da su druga zločini, uključujući progon i ubijanje civila, ostali van pažnje. „Svaka granata koja je pala na više od 200 metara od vojnog objekta predstavlja ratni zločin“, tvrdi Meron, ukazujući na nedostatke u optužbama protiv hrvatskih vojnika.
Ruh dodatno naglašava da su anglo-saksonske zemlje, poput Britanije i Amerike, želele da izbegnu presedane koji bi mogli dovesti do odgovornosti njihovih vojnika za ratne zločine. On povezuje ovo sa aktuelnim ratovima i zločinima koje su počinile vojske ovih zemalja u Iraku i Gazi. „Postavlja se pitanje da li je sve ono što smo prošli devedesetih uticalo na svetsku politiku i na to kako se danas vodi rat“, dodaje Radomirović.
O godišnjici zločina, Radomirović naglašava važnost konstantnog podsećanja na ove događaje i sećanja na žrtve. On smatra da je važno da se ljudi intervjuišu i da se ta sećanja sistematizuju kako bi buduće generacije bile svesne onoga što se dešavalo. „Nažalost, imamo iskustvo iz Drugog svetskog rata i genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima, gde su mnoga sećanja ostala potisnuta. Važno je da novinari podsećaju na to da niko nije odgovarao za ratne zločine i da se da glas žrtvama“, podvlači on.
Radomirović naglašava da je neophodno da se sećanja na ove zločine čuvaju, kako bi se sprečilo ponavljanje sličnih tragedija u budućnosti. „Ako ne budemo govorili o ovim zločinima, kako ćemo osigurati da se svet ne zaboravi na ono što se desilo i da se takvo nešto ne ponovi“, zaključuje on.
S obzirom na sve navedeno, jasno je da zločini poput onih na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti ostaju neistraženi i nekažnjeni, što dodatno produbljuje rane iz prošlosti i otežava put ka pomirenju i pravdi u regionu.
