Viši sud u Novom Pazaru nedavno je izrekao prvu kaznu doživotnog zatvora jednoj ženi u Srbiji, Aldini Lakota, koja je osuđena za ubistvo svoje svekrve, Bajre Lakote. U presudi se navodi da je Aldina počinila ovaj zločin sa čak 121 ubodom noža. Ova kazna je izrečena kao rezultat najstrožih pravnih normi koje su u Srbiji uvedene decembra 2019. godine, kada je doživotni zatvor postao moguće rešenje za određena teška krivična dela.
Doživotni zatvor u Srbiji može biti izrečen za nekoliko teških krivičnih dela, uključujući ubistvo, silovanje, obljubu nad maloletnim osobama, trudnicama i nemoćnim licima, ukoliko to delovanje rezultira smrtnim ishodom. Aldina Lakota nije samo prva žena koja je dobila ovu kaznu, već je i prva osoba koja je kažnjena za teški oblik porodičnog nasilja. Njena pravna borba se nastavlja, jer se očekuje da će ona i njen advokat podneti žalbu na presudu, a ukoliko se presuda potvrdi, postoji mogućnost da nakon 27 godina izdržane kazne zatraži uslovni otpust.
U trenutku kada je Aldina Lakota osuđena, u Srbiji je bilo još devet osuđenika koji su takođe dobili doživotne kazne. Među njima je i nekoliko poznatih slučajeva. Prva osoba koja je dobila pravosnažnu doživotnu robiju bio je Ninoslav Jovanović, poznat kao „malčanski berberin“, koji je osuđen zbog otmice i silovanja devojčice. Njegova kazna je završila tragično, preminuo je u zatvoru. Takođe, doživotnu robiju su dobili i Dejan Dabović, koji je ubio svoju devojku, i Miloš Nikolić, koji je ubio dvogodišnju devojčicu.
U vezi sa doživotnim zatvorom, zanimljivo je da su se neke kazne preinačavale. Na primer, doživotni zatvor M. J., osuđeniku koji je silovao osmogodišnjeg dečaka, zamenjen je robijom od 20 godina zbog njegove starosti, dok je kapetan Vojske Srbije, koji je takođe osuđen na doživotni zatvor zbog silovanja, dobio 20 godina nakon preinačenja presude. Apelacioni sud je naveo da postoje okolnosti koje opravdavaju ublažavanje kazne, iako je činjenično stanje nesporno.
U Srbiji, doživotni zatvor je postao tema koja izaziva veliku pažnju javnosti. S obzirom na ozbiljnost ovakvih krivičnih dela, mnogi smatraju da bi se kazne trebale strogo primenjivati, posebno za najteže oblike nasilja. Na primer, slučajevi teškog ubistva, silovanja i obljube nad nemoćnim licem ne podležu ublažavanju kazne, što pokazuje ozbiljnost zakonodavstva u ovoj oblasti.
U međuvremenu, identitet trinaestog osuđenika na doživotni zatvor ostaje nepoznat javnosti iz „pravnih razloga“, iako je kazna pravnosnažno izrečena. Ovaj slučaj je dodatno pojačao interesovanje za pitanje pravde i kaznenih sankcija u Srbiji.
Osim domaćih slučajeva, postoji i primeri stranih državljana koji su osuđeni na doživotnu robiju u Srbiji. Jedan od njih je rumunski državljanin koji je ubio staricu, a takvi slučajevi ukazuju na složenost pravnog sistema i njegovo suočavanje sa različitim vrstama kriminala.
Sve ove informacije ukazuju na to da se pravni sistem u Srbiji suočava s izazovima kada su u pitanju teška krivična dela. S obzirom na ozbiljnost situacije, postoji potreba za daljim reformama i jačanjem pravnog okvira kako bi se osiguralo da pravda bude zadovoljena i da se zločini ne ponavljaju. Doživotni zatvor, kao najstroža kazna, predstavlja jedan od načina na koji se društvo može zaštititi od najopasnijih pojedinaca.
