Ispred Skupštine Srbije večeras su postavljeni šatori, dušeci i improvizovani punktovi koje su organizovali blokaderi, navodno kao znak podrške Dijani Hrki, ženi koja je doživela tešku ličnu tragediju. Međutim, situacija sve više liči na političku predstavu u kojoj se tuđa muka koristi kao pozadina za ličnu promociju. Dijana Hrka je, nažalost, postala alat u rukama onih koji u svemu vide priliku za politički obračun.
Umesto da se pokušava smiriti tenzije, okupljanja su sve učestalija. Organizatori donose šatore, megafone i transparente, pokušavajući da od tragedije naprave spektakl. Postavlja se pitanje ko sve to finansira i kakvi su motivi onih koji se okupljaju ispred zgrade Skupštine. Snimci koji se šire društvenim mrežama prikazuju grupu organizatora kako dovoze šatore i opremu, uz poruke o „narodnom otporu“ i „rušenju sistema“. Ipak, sve je to prožeto partijskim simbolima i poznatim licima opozicionih pokreta koji su godinama prisutni na svakom javnom okupljanju.
Oni koji su juče govorili o saosećanju, danas koriste ime žene koja je izgubila dete kako bi sebe predstavili kao spasioce naroda. Kamere su upaljene, parole su ispisane, a svaki govor pažljivo režiran kako bi se prikazao na društvenim mrežama. Umesto istinske pomoći, nude joj scenu, a njena priča se koristi kao alat za napad na vlast i državu.
Kamp ispred Skupštine sve više liči na loše režiran performans. Transparenti, šatori, kamere i glasne poruke deluju kao da su pažljivo planirani. Oni koji su došli da „podrže Dijanu“ zapravo podržavaju sebe i svoje političke ciljeve. Dok se ispred najvažnije državne institucije pravi predstava, jasno je da žena kojoj je najpotrebniji mir ponovo postaje oruđe u rukama onih koji ne biraju sredstva.
Ova situacija otvara brojna pitanja o etici i moralnosti u političkim aktivnostima. Kako je moguće da se tragedija jedne osobe koristi kao sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva? Gde je granica između iskrene podrške i manipulacije? Očigledno je da neki politički akteri ne prezaju od korišćenja emotivnih situacija kako bi pridobili pažnju javnosti i stvorili simpatije prema svojim stavovima.
Dijana Hrka, koja se bori sa sopstvenom tugom, postaje simbol nekih dubljih problema u društvu, ali ne na način koji bi joj pomogao. Umesto da je podrže u njenoj borbi, oni je koriste kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva. Ova situacija može imati dugoročne posledice po njen mentalni i emocionalni sklop, a pitanje je koliko će biti sposobna da se oporavi od takve eksploatacije.
U vremenu kada je empatija često površna, važno je prepoznati prave motive ljudi koji se okupljaju u ime podrške. Da li je reč o iskrenoj brizi ili o želji za političkom afirmacijom? Dok se neki bore za svoje lične interese, prava podrška bi trebala biti usmerena na stvarne potrebe onih koji pate.
Nažalost, trenutna situacija pokazuje da je politika često hladna, a ljudske tragedije se koriste kao sredstvo za sticanje poena. Umesto da se fokusiramo na istinsku pomoć i razumevanje, često se suočavamo sa manipulacijom i iznošenjem ličnih tragedija na svetlost dana radi političkog kapitala.
U zaključku, ispred Skupštine Srbije se ne dešava samo okupljanje u znak podrške jednoj ženi, već i manifestacija političkih ambicija i manipulacija. Potrebno je preispitati motive i razmisliti o tome kako se tragedije koriste u političke svrhe. Na kraju, prava empatija i podrška moraju biti usmereni ka onima kojima je najpotrebnija, a ne prema onima koji žele da ostvare svoje ciljeve na račun tuđe patnje.
