U poslednjih nekoliko godina, pirotski ćilim je sa umetnicom Milicom Živadinović obišao svet, od Kine do Pariza, Strazbura, Azurne obale, Temišvara, Minhena, pa sve do Meksika. Na svim ovim izložbama, ćilim je privlačio pažnju publike, zajedno sa radovima Živadinović, koja je diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u Versaju, a zatim doktorirala na Univerzitetu Pariz 8 sa tezom posvećenom Mići Popoviću.
U beogradskim „Silosima“, ona je nedavno predstavila multimedijalni projekat „Ćilim-oko-sveta“, koji sumira iskustva sa raznih meridijana i posvećen je njenom pradedi Bori Stankoviću, čija je 150. godišnjica rođenja obeležena nedavno. U okviru ovog projekta, Živadinović je istraživala kako se pirotski ćilim uklapa u različite kulturne kontekste tokom njenih putovanja.
Kako je istakla, pirotski ćilim se prirodno uklapa u različite kulturne sredine, jer njegovi ornamenti govore univerzalnim jezikom forme i ritma. U različitim gradovima i kulturama, ćilim nije delovao kao strano telo, već kao posrednik koji povezuje ljude. On je uspeo da stvori dijalog između kultura, prepoznajući se sa arhitekturom i svetlom mesta u kojem se nalazi.
Projekat „Ćilim-oko-sveta“ takođe se oslanja na arhetipski san o letenju i putovanju, gde pirotski ćilim postaje simbol slobode i povezivanja kultura. Živadinović je otkrila da je potreba za kretanjem i povezivanjem duboko utkana u ljudsku prirodu. U njenim očima, ćilim predstavlja arhetipski nagon, kao leteći predmet koji nosi sećanje i identitet. Putovanje kroz različite prostore postalo je unutrašnje putovanje ka sopstvenim korenima.
Ona takođe naglašava da su univerzalnost šara ćilima i njegova specifičnost ključni za komunikaciju sa drugim kulturama. Geometrijski oblici i ritmovi prepoznaju se kao jedan od najstarijih vizuelnih zapisa čovečanstva, dok specifičnosti pirotskog ćilima, kao što su kolorit i simbolika, donose dozu egzotike koja privlači pažnju. Ova ravnoteža između poznatog i jedinstvenog otvara prostor za istinski susret među kulturama.
Živadinović se u svom radu oslanja i na motive kosovskog veza, što unosi novi sloj značenja u izložbu. Dok ćilim nosi snažan geometrijski ritam, vez unosi nežnost i drugačiji tip ručnog zapisa, čime se stvara dijalog između tradicije i savremenog izraza. Ovaj susret pokazuje koliko tradicija može biti živa i koliko se može razvijati u novim formama.
Izložba „Ćilim-oko-sveta“ je duboko lična za Živadinović, jer je ćilim deo njenog porodičnog nasleđa. Njena baka Zlata je tkala ćilime, čime je čuvala ne samo porodicu, već i uspomene. U njenim očima, tkanje i priče njene bake postale su deo umetničkog izraza, a ćilim se povezuje sa porodičnim pamćenjem i sopstvenim umetničkim stvaralaštvom.
Fotografski radovi koje je prvi put izložila u „Silosima“ predstavljaju novo vezivno tkivo između tradicije i savremenog umetničkog izraza. Fotografija joj omogućava da dokumentuje susrete ćilima sa različitim prostorima i transformiše ih u vizuelne priče. Kroz ovaj foto-performans, ćilim postaje aktivni učesnik u prostoru i vremenu, otvarajući nove slojeve umetničkog istraživanja.
Živadinović takođe razmatra poziciju Bore Stankovića u savremenoj kulturi i obrazovanju. Ona smatra da njegovo delo i dalje ima snažan uticaj, ali možda nije dovoljno prisutno u javnom prostoru i savremenim čitanjima. Njegova proza je emotivna i univerzalna, što ga čini značajnim predstavnikom evropskog modernizma. Ona ističe važnost ponovnog vraćanja njegovim delima kroz pozorište i obrazovanje.
Na kraju, Živadinović deli svoja omiljena dela Bore Stankovića, ističući „Nečistu krv“ kao najkompleksnije, dok se često vraća i drugim pričama koje odražavaju krhkost ljudske prirode i duboka osećanja. U njenom projektu, ćilim se pojavljuje kao nit koja povezuje različite prostore i vremena, predstavljajući putovanje ka korenima i budućnosti.
