Usvajanje novog Statuta Košarkaškog saveza Srbije 24. novembra ove godine izazvalo je velike kontroverze i nezadovoljstvo, posebno kod predsednika KSS, Nebojše Čovića. U trenutku kada je osetio da gubi kontrolu, Čović je preduzeo neobičan korak – tužio je sam sebe. Ova situacija oslikava njegovu želju da očuva moć i kontrolu nad Savezom, uprkos tome što je odluka o novom Statutu doneta većinom glasova.
Čović je tužbu podneo preko bliskih saradnika, Zorana Toškovića i Rose Ristić, koji su takođe bili prisutni na sednici Skupštine KSS, ali se nisu pojavili na crucialnom sastanku gde je usvojen novi Statut. Zanimljivo je da su Tošković i Ristićeva u privatnim odnosima sa Čovićem, što baca sumnju na objektivnost njihove akcije. Tošković je prijatelj Čovića, dok je Ristićeva započela svoju karijeru u Crvenoj zvezdi kada je Čović preuzeo vođenje kluba.
Kroz godine, Čović je pokazao sklonost da koristi porodične veze i bliske odnose kako bi osigurao svoju poziciju. Njegova borba za očuvanje vlasti očigledna je kroz činjenicu da je koristio svoje rodbinske veze kako bi pokušao da sabotira odluke koje su mu išle na ruku. Ova situacija je dodatno otežana time što su njegovi bliski saradnici, koji su bili deo tužbe, imali direktne interese u njegovim odlukama.
Takođe, pre održavanja vanredne sednice Skupštine, Čović je lobirao među delegatima, dopisivao se sa samim sobom putem e-maila, koristeći Regionalni košarkaški savez Zapadne Srbije kao posrednika. Ovo dodatno pokazuje koliko je spreman da ide daleko kako bi zadržao kontrolu, čak i na način koji može izgledati sumnjivo i neetično.
Dana 24. novembra, dok se donosila odluka o novom Statutu, Čović je zakazao otvoreni trening reprezentacije, očigledno kako bi skrenuo medijsku pažnju sa Skupštine. Ova strategija je ukazivala na njegovu svest o važnosti trenutka i o tome koliko je on bio nervozan zbog mogućih posledica novih odluka.
S obzirom na to da je novi Statut omogućavao veću kontrolu i transparentnost u radu KSS, Čović je osećao da mu se oduzima moć koja mu je prethodno omogućavala autokratsko vođenje Saveza. Njegove odluke više ne bi bile bezuslovno poslednje, što je u suprotnosti sa njegovim dosadašnjim načinom vođenja.
Tužba koju je podneo nije bila samo pravni potez, već i psihološki pokušaj da se osigura da njegov glas ostane dominantan. Međutim, odluke Skupštine su jače od pojedinca, a Ustav Srbije i zakon o sportu jasno definišu da je volja Skupštine poslednja. Čović se suočava sa realnošću da će novi Statut, bez obzira na njegove napore, na kraju stupiti na snagu.
Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo odluku o privremenoj meri kojom se stavljaju van snage odluke o novom Statutu. Ovo je dodatno zakomplikovalo situaciju, jer se očekuje da će se pravne borbe nastaviti dok se ne utvrdi konačna sudbina Statuta. Čak i sa ovim odlukama suda, većina članova KSS i dalje je na strani novog Statuta, što ukazuje na to da Čovićeva moć postaje sve slabija.
U svetlu svih ovih događaja, jasno je da je srpska košarka u procesu transformacije. S obzirom na to da se interes većine prelama kroz nove odluke, Čović će morati da se suoči sa realnošću da njegovo vreme na čelu KSS može doći kraju. Do tada, očekujemo nove poteze iz „kuhinje“ Čovića, ali nadajmo se da će srpska košarka ipak krenuti napred, a ne unazad.
