Postoje teme koje se ne nameću bukom, ali bukom opstaju. Rijaliti programi su upravo takva pojava: prisutni i kada ih ne gledamo, pomenuti i kada ih izbegavamo, deo razgovora čak i onda kada se o njima govori s gađenjem. Jedni ih prepričavaju uz kafu, drugi se zgražavaju nad onima koji „to mogu da gledaju“, a treći tvrde da ih se ne tiču, iako znaju sva imena, zaplete i skandale. Posmatrano procentualno, rijaliti je u potpunosti ušao u svakodnevicu: kao tema, ili kao predmet osude.
U tom prostoru između ekrana i savesti, sveštenik Ugrin Popović ne govori glasno da bi bio oštar, već da bi bio tačan. Njegovo promišljanje ne zaustavlja se na pitanju „da li je greh gledati“, već ide dublje — ka onome što se sa čovekom dešava dok gleda, govori, osuđuje i navikava se.
Rijaliti programi se predstavljaju kao zabava, ali oni nisu nevini. Oni su ogledalo u kojem društvo gleda sebe ne onakvo kakvo želi da bude, već onakvo kakvo jeste kada niko ne postavlja pitanja. U tom ogledalu nema složenosti, nema tišine, nema unutrašnjeg života. Postoji samo neprekidan prizor. U rijalitiju čovek nije ličnost već sadržaj. Njegove emocije nisu proživljene, već izložene; njegovi konflikti nisu rešavani, već ponavljani. Vrednost učesnika meri se intenzitetom koliko je glasan, koliko je konfliktan, koliko je spreman da ide dalje od granice stida. Što je granica niža, to je format uspešniji – ističe otac Ugrin.
U ovom opisu jasno se prepoznaje suštinski problem iz pravoslavne perspektive: ličnost prestaje da bude ličnost. Čovek se više ne posmatra kao biće pozvano na preobražaj, već kao sredstvo potrošnje. Međutim, odgovornost se ne zaustavlja na učesnicima.
Gledalac, međutim, nije pasivan. On uči. Uči da je poniženje normalno, da je agresija legitimna, da je intimnost valuta. Uči da se problemi ne razumeju, već eksploatišu. I vremenom, ta logika prestaje da bude ograničena na ekran, ona se preliva u svakodnevni jezik, odnose i očekivanja. Upravo ovde pravoslavno razumevanje greha prestaje da bude pitanje pojedinačnog čina. Čovek se oblikuje onim čemu neprestano izlaže pažnju. Navike gledanja postaju navike srca, a navike srca, način življenja.
Najopasnije u rijalitiju nije vulgarnost, već odsustvo smisla. Sve je izloženo, ali ništa nije objašnjeno. Sve je intenzivno, ali ništa nije važno. Čovek gleda mnogo, a razume malo. I što duže gleda, to mu je potrebno više istog, još glasa, još suza, još haosa. Vulgarnost je upadljiva i lako se osuđuje. Odsustvo smisla je tiho, ali dugotrajno. Ono ne šokira, već uspavljuje. U toj naviknutoj praznini slabi pažnja, a sa njom i duhovna budnost.
Rijaliti ne govori samo o onima koji u njemu učestvuju. On govori o društvu koje ga prihvata kao normu. O spremnosti da zamenimo unutrašnji život spoljašnjim prizorom. I o tišini koju više ne podnosimo — jer smo navikli da neko drugi živi umesto nas. Otac Ugrin potom još jasnije imenuje društvenu funkciju rijalitija: Rijaliti programi nisu odraz stvarnosti, već njena karikatura namerno svedena, ogoljena i ponavljana dok ne postane prihvatljiva. Oni ne služe da prikažu život, već da ga pojednostave do tačke u kojoj više ne zahteva mišljenje. Što je manje mišljenja, to je publika poslušnija.
U takvom okviru čovek prestaje da bude subjekat, a postaje roba. U tom formatu čovek je potrošna roba. Njegova privatnost je valuta, njegovo poniženje kapital, a njegova psihička erozija prihvatljiv trošak produkcije. Granice se ne pomeraju slučajno one se sistematski ruše, jer svaka srušena granica proširuje prostor profita. Što je čovek manje čovek, to je program „uspešniji“.
Rijaliti ne normalizuje samo vulgarnost; on disciplinuje publiku. Uči je da gleda bez empatije, da osuđuje bez razumevanja, da se smeje tuđem padu kao sopstvenoj pobedi. Gledalac se ne identifikuje da bi razumeo, već da bi sudio. To je stanje koje pravoslavna duhovnost jasno prepoznaje kao duboko problematično: osuda bez ljubavi, posmatranje bez saosećanja i sigurnost u sopstvenu ispravnost bez samopreispitivanja.
Rijaliti je trening za društvo bez unutrašnjeg života. On nas uči da ćutimo dok se drugi ponižavaju, da prihvatamo da je sve na prodaju, uključujući i ljudsko dostojanstvo. Zato otac Ugrin na kraju pomera fokus sa pitanja šta gledamo na pitanje u kakvom stanju živimo: Greh je stanje, nije čin. Stanje duhovne udaljenosti od Boga. A u tom stanju ne postoji gradacija promašaja, već je promašaj standard življenja.
Njegova završna opomena ne cilja pojedince, već zajednički pravac u kome se krećemo, kome dajemo pažnju, koga pretvaramo u uzor i čime hranimo sopstveni pogled na čoveka. Mislite o tome poručuje – otac Ugrin ne kao pretnju, već kao poziv. Jer u pravoslavlju, najveća opasnost nije u onome što se vidi na ekranu, već u onome što se, gotovo neprimetno, nastani u čoveku dok gleda.
