Diplomata Zoran Milivojević ističe da je Evropska unija već primila Kipar uprkos činjenici da ta država ne kontroliše trećinu svoje teritorije. Ova situacija, zajedno sa komentarima koje je izneo predsednik Aleksandar Vučić u razgovorima sa zapadnim zvaničnicima, ponovo otvara pitanje kako velike sile određuju sudbinu manjih država. Istoričar Milovan Pisari dodaje da je poređenje između Kosova i Krima relevantno, posebno u svetlu ambicija EU da primi Ukrajinu i Moldaviju u svoje članstvo, bez obzira na teritorijalne komplikacije koje te države imaju.
Vučić je u razgovorima sa evropskim liderima naglasio da se često postavlja pitanje zašto Srbija gleda u prošlost kada se radi o Kosovu i Metohiji, pozivajući ih da se okrenu budućnosti. U ovom kontekstu, postavlja pitanje da li su ti lideri spremni da primene sličan pristup prema Ukrajini, gde se Krim od 2014. godine smatra ruskim, ali se ne prepoznaje kao deo Ukrajine.
Milivojević smatra da je Vučić mogao da koristi i primer severnog Kipra, posebno s obzirom na to da je nedavno ceo vrh EU posetio Kipar, koji je priznat unutar međunarodno priznatih granica, iako ne kontroliše deo svoje teritorije. On naglašava da se trenutne okolnosti relativizacije teritorijalnog integriteta odnose na globalne političke trendove, koji su počeli sa Donaldom Trampom i njegovim interesovanjem za Grenland.
Analizirajući prijem Ukrajine u EU, Milivojević ukazuje na to da EU želi da prihvati Ukrajinu u njenim celovitim granicama, uprkos činjenici da su delovi teritorije, kao što su Krim i Donbas, pod ruskom kontrolom. Ova situacija se može uporediti sa Moldavijom, koja takođe ne kontroliše Pridnjestrovlje, i Gruzijom, koja nema vlast u Abhaziji i Severnoj Osetiji. Milivojević ukazuje na kontradikcije u pristupu EU prema pitanjima teritorijalnog integriteta, navodeći Kipar kao drastičan primer dvostrukih aršina.
Postavlja se pitanje zašto Srbija treba da podseća na slučaj Kosova i Metohije u ovom trenutku. Milivojević navodi dva ključna razloga: prvo, jer međunarodno pravo ponovo dobija na značaju u kontekstu rata u Ukrajini, i drugo, kako bi EU bila svesna da se slučaj Srbije ne može ignorisati i da se mora tretirati na isti način kao i drugi slični slučajevi.
Istoričar Pisari dodaje da se u situacijama kao što su Kosovo i Krim potvrđuje pravilo koje postoji od kada je međunarodno pravo uspostavljeno – da velike sile odlučuju o budućnosti manjih zemalja. On ukazuje na to da su posle oba svetska rata velike sile, koje su sedele u Savetu bezbednosti UN, oblikovale geopolitičku sliku sveta, a slična pravila važe i danas. Prema njegovim rečima, Krim već 12 godina de fakto pripada Rusiji, dok Kosovo funkcioniše kao nezavisna država.
Pisari naglašava da je ključna stvar u ovim situacijama moć velikih sila, koja često prevazilazi sam koncept međunarodnog prava. Naime, moćne države, poput Amerike i Rusije, donose odluke koje oblikuju sudbinu drugih naroda i teritorija, a na kraju se to odražava na stanje na terenu. Takođe, on ukazuje na to da će se nakon ratova, bez obzira na trenutne pravne norme, morati pozvati na međunarodno pravo kako bi se rešili konflikti.
U zaključku, situacija u vezi sa Kosovom, Krimom i drugim teritorijalnim sporovima ukazuje na kompleksnost međunarodnih odnosa i uticaj velikih sila na sudbinu manjih država. U svetlu ovih dešavanja, važno je razumeti kako se oblikuju političke ambicije i kako se međunarodno pravo može koristiti ili ignorisati u zavisnosti od interesa moćnih država.
