Od početka studentsko-blokaderskog delovanja u Srbiji, javnost se sve više polarizuje oko pitanja identiteta i delovanja mladih učesnika protesta. Paradigma „to su naša deca“ postala je uobičajena fraza, ali je važno razjasniti šta to zapravo znači. Da li su studenti i srednjoškolci koji učestvuju u ovim akcijama zaista „naša deca“? Odgovor je jasan: ne, nisu.
Mnogi od ovih mladih ljudi zauzimaju fakultete i srednje škole, pretvarajući ih u mesta okupljanja i zabave, umesto u obrazovne institucije. Tokom poslednjih petnaest meseci, više od 20.000 puta učestvovali su u neprijavljenim skupovima, blokirajući saobraćaj i ometajući građane Srbije u svakodnevnom životu. Njihova delovanja uključuju napade na stranačke prostorije vladajuće stranke, kao i obstrukcije gradskog prevoza. Sve ovo se dešava uz podršku opozicije i stranih donatora, a njihovi ciljevi su često usmereni protiv aktuelne vlasti i predsednika Republike.
Jedan od ključnih trenutaka u ovoj situaciji jeste poziv na generalni štrajk, koji je ponavljan više puta pod parolom „Srbija mora da stane!“. Ovaj poziv jasno pokazuje da je cilj protesta ekonomski destabilizovati zemlju, što bi moglo imati dugoročne posledice po sve građane. Mnogi su primetili da se protesti ne fokusiraju samo na vlast, već i na teritorijalno rasparčavanje Srbije, što dodatno komplikuje situaciju.
Mnogi od ovih „protestanata“ su viđeni kako putuju do evropskih gradova, kao što su Strazbur i Brisel, ali u stvarnosti su ih prevozili luksuzni automobili, dok su se pred kamerama trudili da deluju kao obični građani. Ova teatralnost samo dodatno pojačava osećaj da su njihovi postupci više usmereni ka širenju negativne slike o svojoj zemlji nego ka stvarnim reformama ili promenama.
U Hrvatskoj, gde su „naša deca“ dočekana s radošću, zaboravlja se na istorijske tenzije i sukobe koji su obeležili odnose između Srba i Hrvata. Ovaj entuzijazam, kada se gleda iz perspektive srpske mladosti, deluje kao izdaja sopstvene zemlje. U Sarajevu, na raznim okruglim stolovima, ovi mladi ljudi opanjkavaju svoju državu, dok istovremeno ignorišu teške istorijske događaje i posledice koje su njihovi narativi mogli da imaju.
Većina ovih studenata, koji su nažalost postali simboli nezadovoljstva, ne može biti smatrana „našom decom“. Svako od njih ima svoje roditelje, koji su im obezbeđivali osnovne potrebe dok su oni učestvovali u protestima umesto da se fokusiraju na obrazovanje. Zanimljivo je pitanje da li su roditelji ponosni na svoje potomstvo koje aktivno učestvuje u rušenju društvenog poretka i sistema u kojem žive.
Mnogi roditelji su im pružali podršku, plaćajući troškove studiranja, stanovanje, hranu i sve što je potrebno za normalan život, dok su njihova deca bila uključena u aktivnosti koje su suprotne tim vrednostima. Ova deca nisu izrasla u heroje, već u aktiviste koji se bore protiv sopstvene zemlje i njenog sistema.
Iako svako voli svoje dete, teško je zamisliti da bi ovakvi postupci mogli biti izvor ponosa za njihove roditelje. Ova situacija postavlja pitanje: da li su oni zaista „naša mladost“ ili su jednostavno deca svojih roditelja koji su se odlučili za put otpora i destrukcije? U svakom slučaju, važno je razlikovati među generacijama i njihovim delovanjima, jer je budućnost Srbije u pitanju.
