Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je parastosu stradalima u tragičnoj nesreći koja se dogodila pre tačno godinu dana na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Ovaj događaj, koji se dogodio 1. novembra 2024. godine, obeležen je u Hramu Svetog Save u Beogradu gde je služen godišnji parastos. Patrijarh srpski Porfirije predvodio je službu, a prisustvovali su i brojni zvaničnici Republike Srbije i Republike Srpske, uključujući premijera Đuru Macuta i predsednicu Skupštine Anu Brnabić.
Na parastosu su se okupili i građani koji su došli da odaju počast nastradalima. Predsednik Vučić zapalio je sveću za pomen 16 žrtava, a nakon njega su to učinili i drugi visoki zvaničnici. Ova tragedija ostavila je dubok trag na porodice žrtava kao i na čitavu zajednicu.
Nesreća se dogodila tačno u 11 časova i 52 minuta kada se nadstrešnica na železničkoj stanici srušila, a 16 ljudi je izgubilo život. Među njima su bili i stariji ljudi kao i deca, što je dodatno pojačalo tugu i bol u društvu. Teodora Martinko, jedna od preživelih, i dalje se oporavlja od teških povreda, dok se porodice nastradalih suočavaju sa gubitkom svojih voljenih.
Istraga o ovom incidentu još uvek traje, a do sada su vođene tri odvojene istrage u Beogradu i Novom Sadu. Većina porodica nastradalih retko je istupala u javnosti, što govori o dubokom emotivnom bolu i privatnosti koju žele da zadrže u ovim teškim trenucima.
Žrtve ove tragedije su:
– Đuro Švonja (1947) iz Stepanovićeva
– Mileva Karanović (1948) iz Kaća
– Vukašin Raković (1955) iz Bukovca
– Goranka Raca (1966) iz Novog Sada
– Đorđe Firić (1971) iz Kovilja
– Vasko Sazdovski (1979) iz Severne Makedonije
– Sanja Ćirić Arbutina (1989) iz Kaća
– Stefan Hrka (1997) iz Beograda
– Anja Radonjić (2001) iz Paraćina
– Anđela Ruman (2004) iz Stare Pazove
– Miloš Milosavljević (2003) iz Knićanina
– Vukašin Crnčević (2006) iz Zmajeva
– Nemanja Komar (2007) iz Stepanovićeva
– Milica Adamović (2008) iz Kaća
– Valentina Firić (2014) iz Kovilja
– Sara Firić (2018) iz Kovilja
Ova tragedija je podstakla javnu raspravu o bezbednosti na železnicama i infrastrukturi u Srbiji, kao i potrebu za unapređenjem propisa koji se tiču gradnje i održavanja javnih objekata. Mnogi smatraju da se slične nesreće moraju sprečiti u budućnosti, a vlasti su pozvane da preduzmu hitne mere kako bi obezbedile sigurnost građana.
Parastos je bio prilika da se svi okupe i podsete na žrtve, ali i da se osvrnu na važnost zajednice i podrške jedni drugima u teškim trenucima. Ova tragedija je postala simbol potrebe za jedinstvom i solidarnošću među ljudima.
U društvu koje se suočava sa brojnim izazovima, ovakvi događaji podsećaju na krhkost života i važnost očuvanja ljudskih vrednosti. Na sve nas pada odgovornost da budemo pažljiviji i da se borimo za sigurnije okruženje za sve, kako bi se tragedije poput ove sprečile u budućnosti.
Ovaj parastos nije bio samo znak sećanja na stradale, već i poziv na akciju i promišljanje o budućnosti, kako bi se osigurala sigurnost svih građana. U tom duhu, zajednica će nastaviti da se bori za pravdu i istinu, dok će se sećanje na žrtve održavati u srcima svih koji su ih poznavali i voleli.
