Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju Đurđic, praznik posvećen Obnovljenju hrama Svetog velikomučenika Georgija, jednog od najomiljenijih zaštitnika srpskih porodica. Ovaj praznik je takođe gradska slava Novog Sada i Bora, a slavi se dva puta godišnje: 16. novembra kao Đurđic i 6. maja kao Đurđevdan, kada se obeležava dan njegove smrti. Ove dve prilike su važne za vernike koji se okupljaju kako bi odali počast ovom svecu.
Sveti Đorđe, poznat po svojoj hrabrosti i borbi za hrišćanstvo, često se prikazuje na konju kako ubija aždahu, što je simbol pobede nad paganizmom. U narodnoj tradiciji, vernici se danas prisećaju prenosa njegovih moštiju iz Nikomidije u Lidu Palestinsku. Đurđic se smatra i imendanom za osobe koje nose imena kao što su Đorđe, Đurđica, Đoka, Đurđa, Georgije ili Gina, pa se savetuje da danas ne rade, već da posvete dan molitvi.
Prema predanjima, Sveti Đorđe je uspeo da preobrati ženu rimskog cara u hrišćanstvo, zbog čega su oboje osuđeni na smrt. Ova priča dodatno naglašava njegovu ulogu kao zaštitnika i borca za veru. Ikonografija ga prikazuje kao viteza koji se bori protiv aždaha, što simbolizuje borbu hrišćanstva protiv paganskih običaja.
Period od Đurđica do Svetog Mrate, koji se obeležava 24. novembra, u narodu je poznat kao Mratinci ili vučiji dani. U ovim danima veruje se da Sveti Mrata nadgleda ljude i da može „poslati vukove“ kao kaznu za nerad ili nepoštovanje praznika. Iz tih razloga, u ovom periodu se izbegava pozajmljivanje stvari iz kuće, pranje veša, predenje vune, a žene se trude da izbegavaju ručne radove. Takođe, krojači i obućari se preporučuje da ne rade tokom ovih dana.
U zapadnoj Srbiji, tradicionalno se u ovim danima klalo crno pile ili crni petao, dok se u Hercegovini prinosilo crno jare. U ovom periodu, lov na vukove se ne preporučuje, što dodatno naglašava poštovanje prema ovom prazniku i njegovim običajima.
Narodna verovanja takođe kažu da se u ovim danima može naslutiti kakva će biti zima. Magloviti Mratinci najavljuju promenljivo vreme, dok vedri dani najavljuju oštru i hladnu zimu. Veruje se da zima „dolazi sa Đurđicem, a odlazi sa Đurđevdanom“. Praznik Đurđic, iako nema posebne običaje, slavi se slično kao i druge krsne slave. Ako Đurđic padne na mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ako padne u sredu ili petak — posna.
Sve ove tradicije i običaji naglašavaju značaj Svetog Đorđa u životima vernika i povezanost sa prirodom i godišnjim dobima. Vernici se okupljaju u crkvama, mole se i obeležavaju ovaj praznik sa posebnim poštovanjem, kako bi odali počast ovom velikom svecu. Đurđic je prilika za okupljanje porodice, zajedničko slavlje i jačanje duhovne povezanosti među ljudima.
U današnjem svetu, gde se mnoge tradicije gube, održavanje običaja kao što je Đurđic postaje sve važnije. Vernici se trude da proslavljaju svoje korene i identitet, a ovaj praznik predstavlja simbol nade, hrabrosti i borbe za veru koja se prenosi sa kolena na koleno. Na taj način, Sveti Đorđe ostaje večni simbol borbe za pravdu i istinu, a Đurđic podseća sve nas na značaj tradicije i zajedništva.
