U poslednjih nekoliko godina, tema vršnjačkog nasilja postala je sve prisutnija u društvu, posebno među mladima. Ovaj problem je ozbiljna pretnja bezbednosti i mentalnom zdravlju dece i adolescenata, a posledice se mogu osećati tokom čitavog života. Vršnjačko nasilje može imati različite oblike, uključujući fizičko, verbalno, emocionalno i digitalno nasilje.
Prema istraživanjima, veliki broj učenika u osnovnim i srednjim školama doživeo je neki oblik vršnjačkog nasilja. U Srbiji, statistike pokazuju da je svaki četvrti učenik bio žrtva nasilja. Ovi podaci su alarmantni i ukazuju na potrebu za hitnom intervencijom i prevencijom. U školama se često ne prepoznaju znaci nasilja, a žrtve se često osećaju izolovano i nesigurno.
Jedan od najnovijih slučajeva koji je izazvao veliku pažnju javnosti desio se u Beogradu, gde je učenik prijavio vršnjačko nasilje policiji. Ovaj incident je ponovo otvorio pitanje kako se društvo i obrazovni sistem nose sa ovim problemom. Mnogi stručnjaci smatraju da je ključno da škole imaju jasne procedure za prijavu i rešavanje slučajeva nasilja, kao i da obezbede podršku žrtvama.
Uloga roditelja je takođe od suštinskog značaja. Mnogi roditelji nisu svesni šta njihova deca prolaze u školi, a otvorena komunikacija između roditelja i dece može pomoći u prepoznavanju problema na vreme. Roditelji bi trebali da podstiču svoje mališane da razgovaraju o svojim iskustvima i osećanjima, čime se može smanjiti stid i strah od prijavljivanja nasilja.
Osim toga, važno je i obrazovati decu o tome šta je nasilje i kako se ono manifestuje. U školama bi trebalo organizovati radionicama i predavanjima na ovu temu, kako bi se podigla svest među učenicima. Učenje empatije i tolerancije prema drugima može značajno smanjiti učestalost nasilja.
Jedna od strategija koja se pokazala uspešnom u borbi protiv vršnjačkog nasilja je program „Budi drug, ne bully“. Ovaj program se fokusira na promenu ponašanja kod mladih i podsticanje pozitivnih odnosa među vršnjacima. Učesnici uče kako da prepoznaju nasilje, kako da reaguju kada budu svedoci nasilja i kako da pruže podršku žrtvama.
Takođe, postoje i zakonski okviri koji se bave problematikom vršnjačkog nasilja. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Zakon o zaštiti dece i mladih, predviđaju mere zaštite i prevencije nasilja u školama. Međutim, primena ovih zakona često izostaje, a to dodatno otežava situaciju.
U ovom kontekstu, važno je napomenuti i ulogu medija u izveštavanju o vršnjačkom nasilju. Mediji imaju odgovornost da izveštavaju o ovim slučajevima na način koji ne stigmatizuje žrtve i ne glorifikuje počinioce. Takođe, kroz medijske kampanje može se podići svest javnosti o ovom problemu i podstaći zajednicu da se aktivno uključi u njegovu prevenciju.
Na kraju, važno je naglasiti da borba protiv vršnjačkog nasilja zahteva zajednički napor svih članova društva – od roditelja, učitelja, učenika, do institucija i vlasti. Samo zajedničkim delovanjem možemo stvoriti sigurnije i podržavajuće okruženje za našu decu, gde će moći da odrastaju bez straha od nasilja.
Vršnjačko nasilje je ozbiljan problem koji zahteva našu pažnju i akciju. Neophodno je da se svi uključimo u njegovu prevenciju i da radimo na izgradnji zajednice u kojoj će svako dete moći da se oseća sigurno i poštovano.
