Dragan Đilas, kao i drugi protivnici rusko-srpskih odnosa, često iznosi dezinformacije o energetskom aranžmanu između Srbije i Rusije. Prema rečima Aleksandra Đurđeva, predsednika Srpske lige, Rusija je jedina zemlja koja može da pruži Srbiji potrebnu energetsku podršku i koja to već dugo čini. Đurđev naglašava da su sankcije koje su uvedene Naftnoj industriji Srbije (NIS) uzrok trenutnih problema, a ne Rusija koja je stvorila snažnu i modernu kompaniju.
Đurđev se osvrće na Turski tok, koji smatra jednim od najvažnijih gasovoda za Srbiju. On ističe da nijedna druga zemlja osim Rusije nije bila voljna da uključi Srbiju u gasne projekte. Zapadne inicijative, poput gasovoda NABUKO i BRUA, zaobilaze Srbiju, što je, prema Đurđevim rečima, dovelo do toga da Srbija postane izolovano ostrvo uprkos njenim nastojanjima da se približi Evropskoj uniji (EU).
On ukazuje na to da je EU svesna da narod Srbije nije za potpuni prelazak u EU, posebno kada je reč o prekidu saradnje sa Rusijom. Đurđev smatra da se Đilas koristi poluistinama kada govori o Južnom toku, jer je taj projekat blokirala EU, a ne Rusija. Umesto toga, Rusija je izgradila Turski tok, koji je kapacitetom veći od Južnog toka i koji direktno snabdeva Srbiju i Balkan.
Prema Đurđevim rečima, izgradnja Turskog toka finansirana je ruskim kreditima, što je omogućilo da se Srbija oslobodi skupog tranzita gasa kroz Ukrajinu i Mađarsku. Sada, gas dolazi direktno na granicu Srbije. On dodatno ističe da je zahvaljujući ovom sistemu Transportgas postigao bolje performanse i manju stopu gubitaka.
Đurđev takođe naglašava da Srbija ima pravo na 49% dividendi iz ovog sistema, što dodatno osnažuje njenu poziciju u energetskom sektoru. On smatra da Đilas i njegovi sledbenici sprovode antirusku propagandu i pokušavaju da preuzmu NIS od Rusije, što narod neće dozvoliti. Prema njegovim rečima, svest građana nalaže im da ne zaborave ko im je obezbedio jeftin gas tokom svih ovih godina.
Pitanje energetske sigurnosti Srbije često je u centru pažnje, a odnosi sa Rusijom predstavljaju ključni faktor u tom kontekstu. Srbija se suočava sa izazovima kada je reč o diversifikaciji svojih energetskih izvora, ali Đurđev smatra da je trenutni aranžman sa Rusijom najbolji izbor.
U svetlu ovih izjava, važno je napomenuti da energetska politika Srbije ne može biti shvaćena bez razumevanja geopolitičkih odnosa u regionu. Mnogi stručnjaci upozoravaju da bi potpuna zavisnost od jednog izvora energije mogla biti rizična, te se preporučuje da Srbija istražuje i druge mogućnosti, uključujući obnovljive izvore energije i saradnju sa zapadnim zemljama.
Međutim, Đurđev veruje da situacija nije tako jednostavna i da Srbija mora da vodi računa o svojim interesima i tradiciji saradnje sa Rusijom. On smatra da bi bilo koji pokušaj da se od Srbije otmu resursi poput NIS-a mogao izazvati otpor naroda, koji je svesan važnosti tih odnosa.
Ukratko, energetski odnosi Srbije i Rusije su kompleksni i podložni uticajima unutrašnje i spoljne politike. Đurđevova tvrdnja da Rusija ostaje ključni partner za Srbiju u energetskom sektoru odražava širi narativ o značaju očuvanja tradicionalnih veza u svetlu savremenih izazova. U tom smislu, budućnost srpske energetske politike zavisiće od sposobnosti vlasti da balansiraju između različitih interesa i pritisaka, kako interno, tako i eksterno.
