Dritan Abazović, lider Građanskog pokreta URA, izneo je ozbiljne optužbe protiv bivšeg visokog državnog zvaničnika i lidera Demokratske partije socijalista (DPS) Mila Đukanovića, naglašavajući sumnje u poreklo njegove imovine. Abazović je tokom gostovanja u emisiji „Pres plus“ na TV Adria istakao da je teško očekivati od Đukanovića da sam dokaže poreklo svoje imovine i sugerisao da bi nadležni organi trebalo da potraže dokaze o njegovim finansijama u inostranstvu.
U svom obraćanju, Abazović se osvrnuo na Đukanovićevog brata, Aca Đukanovića, napominjući da on, za razliku od svog brata, neće moći lako da opravda svoje finansijske aktivnosti. Abazović je ukazao na to da je Aco Đukanović bio bankar i da je dobijao značajne iznose od države, poput 10 miliona evra, što pokreće dodatna pitanja o načinu na koji je stekao svoju imovinu. On je dodao da su neki ljudi u Đukanovićevom okruženju takođe pod sumnjom, te da bi istražitelji trebali da potraže informacije van granica Crne Gore.
Abazović je takođe komentarisao nedostatak zakona o poreklu imovine i postupak koji je Osnovno državno tužilaštvo pokrenulo protiv Aca Đukanovića. On je naglasio da je Aco Đukanović imao dogovor o nekakvom imunitetu, koji je omogućio njegov povratak u zemlju nakon što je napustio Crnu Goru 2020. godine, kada je došlo do promene vlasti. Prema njegovim rečima, Aco Đukanović se bojao trenutne vlasti, a njegovo ulaganje u državne obveznice može se protumačiti kao znak nesigurnosti.
Jedan od ključnih trenutaka Abazovićeve izjave bio je kada je spomenuo kako je Aco Đukanović u decembru kupio 25 miliona evra državnih obveznica, što je po njemu indikativno, s obzirom na to da se u to vreme dešavalo mnogo previranja u političkoj situaciji. On je postavio pitanje: „Da li bi Aco Đukanović uložio novac za strukture koje žele njegovu ‘glavu’?“ Ova izjava ukazuje na duboku sumnju u Đukanovićevu sigurnost i motivaciju za povratak u Crnu Goru.
Abazović je takođe ukazao na moguće dogovore koje je Đukanović imao pre svog povratka, naglašavajući da je on napustio zemlju kada je formirana Vlada Zdravka Krivokapića, a vratio se tek kada su se pojavili signali da je dobrodošao. Ove tvrdnje dodatno komplikuju situaciju i postavljaju pitanja o političkim vezama i pregovorima koji se odvijaju iza zatvorenih vrata.
U svetlu ovih izjava, Abazović jasno stavlja do znanja da sumnja u transparentnost i zakonitost Đukanovićeve imovine, kao i u sposobnost institucija da se suoče s ovim pitanjem. On je upozorio na ozbiljnost situacije, sugerišući da bi istražitelji mogli naići na prepreke u otkrivanju pravih informacija o Đukanoviću i njegovim finansijskim aktivnostima, posebno ako se one nalaze u inostranstvu.
Ova situacija dodatno osvetljava tenzije koje postoje u crnogorskoj politici i potcrtava potrebu za reformama u pravosudnom sistemu, posebno kada je reč o borbi protiv korupcije. Abazovićeve tvrdnje odražavaju sveprisutne sumnje među građanima o integritetu političkih lidera i sposobnosti institucija da se bore protiv zloupotrebe vlasti.
U zaključku, Abazovićeve izjave otvaraju važna pitanja o transparentnosti i odgovornosti političkih lidera u Crnoj Gori, kao i o potrebnim reformama koje bi omogućile jačanje pravne države i borbu protiv korupcije. Dok se situacija razvija, ostaje da se vidi kako će institucije reagovati na ove optužbe i da li će biti preduzete konkretne mere u vezi sa poreklom imovine Đukanovića i njegovih saradnika.
