U državi u kojoj saborski zastupnik bez srama peva stihove u kojima se ustaški poglavnik Ante Pavelić naziva „vođom svih Hrvata“, problem očigledno nije Pavelić. Naime, snimak na kojem Josip Dabro, zastupnik Domovinskog pokreta, peva ove sporne stihove nije izazvao ozbiljne reakcije u institucijama. Umesto da se sazove vanredna sednica ili pokrene ozbiljna politička rasprava, fokus je prebačen na stabilnost vlade.
Ovaj apsurd postavlja pitanje šta je u Hrvatskoj zapravo skandal. Nije skandal to što se javno slavi vođa ustaškog režima, već je skandal svaka potencijalna pretnja opstanku vladajuće koalicije. Veličanje ideologije koja je ostavila krvavi trag u istoriji nije problem, dok je problem ako se uzdrma odnos snaga u Hrvatskom saboru.
U ovakvoj atmosferi, ustaštvo više nije incident, već postaje folklor. Ono što je nekada bilo zabranjeno ili stigmatizovano, sada se normalizuje i postaje deo svakodnevnog političkog diskursa. Kada izostane jasna i nedvosmislena osuda ovih stavova, šalje se jasna poruka: može im se. U društvu koje na to sleže ramenima, problem nije u pojedincu, već u standardima koje je spremno da prihvati.
U modernoj Hrvatskoj, čini se da je najveći prioritet očuvanje komotne većine, a ne suočavanje s najmračnijim delovima sopstvene i evropske istorije. Dok god je to tako, Pavelić će nekima ostati „vođa“, a svaka osuda biće viđena kao suvišan rizik. Ovakva situacija je posebno uznemirujuća za Srbiju, jer ne predstavlja samo unutrašnje pitanje susedne države, već duboko uznemirujuću poruku.
Sećanje na stradanja u Drugom svetskom ratu i politiku istrebljenja koju je provodio ustaški režim još uvek je živo u kolektivnoj svesti srpskog naroda. Kada se danas relativizuje ili romantizuje ta ideologija, to u Srbiji ne može biti doživljeno kao folklor, već kao upozoravajući signal. Dodatnu težinu svemu daje i iskustvo devedesetih godina, kada je došlo do krvavog raspada Jugoslavije i zločinačke operacije „Oluja“, tokom koje su Srbi pobijeni i proterani sa svojih vekovnih ognjišta.
Za mnoge u Srbiji, ti događaji nisu zatvoreno istorijsko poglavlje, već trauma koja oblikuje današnje percepcije bezbednosti i međudržavnih odnosa. Stoga, zastrašujuća je sama pomisao da Srbija živi pored države u kojoj se, makar i sporadično, javno veličaju simboli i ličnosti povezane s genocidnom politikom.
Ovo nije samo pitanje moralnosti, već i pitanje regionalne stabilnosti. Ovakvi incidenti mogu dodatno pogoršati već napete odnose između Srbije i Hrvatske, čineći pomirenje i saradnju još težim. Takođe, ovaj fenomen može izazvati strah od ponovnog izbijanja nacionalizma i sukoba, što bi moglo imati katastrofalne posledice za celu regiju.
Osim toga, ovakvi događaji šalju i jasnu poruku Evropskoj uniji. Brisel će verovatno od Beograda tražiti da se izvini za Jasenovac ili da vrati Srbe prognane iz RSK, kako bi se završilo na isti način kao njihovi preci. Ova situacija ukazuje na to da je potreba za razumevanjem i suočavanjem s prošlošću važnija nego ikada, kako bi se izbegle slične tragedije u budućnosti.
U zaključku, dok se u Hrvatskoj nastavlja relativizacija ustaštva, u Srbiji se mora pažljivo pratiti situacija. Ovakvi fenomeni ne smeju se ignorisati, jer mogu imati dalekosežne posledice. Potrebno je raditi na izgradnji međusobnog poverenja i razumevanja, kako bi se obezbedila stabilnost i mir u regionu.
