U Višem sudu u Beogradu, tokom suđenja Srećku Stefanoviću, Saši Stankoviću i Daliboru Petroviću, koji su optuženi za teško ubistvo Stanimira Brajkovića (74), izneseni su šokantni detalji o okolnostima njegove smrti. Brajković je preminuo u februaru 2024. godine u zatvoru Padinska Skela, a svedočenja medicinskog osoblja pružila su jasniji uvid u to šta se dogodilo u poslednjim trenucima njegovog života.
Doktorka Hitne pomoći, Ilona Badža, koja je svedočila, istakla je da reanimacija Brajkovića nije pokušana jer nije davao znake života. Na pitanje advokata Petrovića da li bi pokušala da ga održi u životu da je znala koju terapiju je uzimao, Badža je odgovorila da je „čovek bio mrtav“. Sudija Dragan Martinović je na to primetio da se ne može pitati svedoka zašto nisu oživeli mrtvog čoveka.
U ovoj situaciji, doktorka je objasnila da su svedoci, koji su zaposleni u zatvoru, pogrešno shvatili da je reanimacija izvršena. Ona je navela da je defibrilator korišćen za detekciju srčane aktivnosti, a ne za reanimaciju. Ova izjava je ukazala na mogućnost nesporazuma među osobljem zatvora o procedurama koje se primenjuju u hitnim slučajevima.
Na pitanje o razlogu zbog kojeg je u izveštaju navedeno da je mogući uzrok smrti moždani udar, doktorka Badža je rekla da nije veštak sudske medicine i da na licu mesta nije mogla da odredi uzrok smrti. Ipak, navela je da je Brajković imao penu oko usta, što može biti indikator moždanog udara. Ovo otkriće dodatno komplikuje situaciju i postavlja pitanja o pravilnosti medicinske intervencije.
U istom postupku saslušana je i doktorka Vesna Sredojević, bivša zaposlena u zatvoru, koja je takođe optužena za nesavestan rad u službi. Ona je zajedno sa četvoricom čuvara optužena jer nisu primetili da su cimeri u Brajkovićevoj ćeliji zlostavljali i tukli njega. Sredojević je navela da je Brajkovića videla 3. februara kada je došao po svoju terapiju. Primetila je povrede na njegovom telu, za koje je on tvrdio da su rezultat pada dok se okliznuo izlazeći iz kupatila.
Ona je dodala da je delovao kao da je u lošem stanju, te je planirala da ga prebaci u bolnicu, ali nije smatrala da je potrebno pozvati Hitnu pomoć. Samo dan nakon ovog susreta, Brajković je preminuo, što je pokrenulo dodatna pitanja o odgovornosti medicinskog osoblja i čuvara u zatvoru.
Suđenje je otkrilo složene veze između zatvorskog sistema i zdravstvene zaštite, a svedočanstva su ukazala na ozbiljne propuste u tretmanu zatvorenika. U ovom slučaju, pitanje je koliko su zaštitne mere i pravila za zdravlje zatvorenika primenjena i da li su nadležni preduzeli sve potrebne korake da osiguraju sigurnost i zdravlje Brajkovića.
Ova tragedija je izazvala široku pažnju javnosti i postavila je temelje za dalju raspravu o uslovima u zatvorima i pravima zatvorenika. Pitanja o zlostavljanju, zanemarivanju i propustima u zdravstvenoj zaštiti su ključna, te će biti zanimljivo pratiti kako će se ovaj slučaj razvijati u budućnosti.
U zaključku, suđenje Srećku Stefanoviću, Saši Stankoviću i Daliboru Petroviću otvara mnoga pitanja o pravdi i odgovornosti unutar zatvorskog sistema. Smrt Stanimira Brajkovića nije samo tragedija pojedinca, već i poziv na akciju za reformu sistema koji ne sme dozvoliti da se ovakve situacije ponavljaju. Javnost zahteva odgovore i odgovornost, a budućnost ovog slučaja može imati dalekosežne posledice za zatvorski sistem i zdravstvenu zaštitu u Srbiji.
