Predsednik Narodne stranke, advokat Vladimir Gajić, izneo je oštru kritiku na račun vrhovnog javnog tužioca Zagorke Dolovac i tužioca za organizovani kriminal Mladena Nenadića. Gajić tvrdi da su oni umesto da profesionalno vode postupke, fokusirani na ispunjavanje očekivanja javnosti, što rezultira neuspešnim istragama i odlaganjem pravde. Njegove reči dolaze u svetlu nedavne tragedije u Novom Sadu, koja se desila pre više od deset meseci, a za koju još uvek nema optužnice.
Gajić je na društvenoj mreži Iks komentarisao krivične prijave koje su podneli poslanici vladajuće koalicije, Đorđe Komlenski iz Pokreta socijalista i Uglješa Mrdić iz Srpske napredne stranke. Ove prijave su usmerene protiv bivših čelnika preduzeća „Infrastruktura železnice Srbije“, Nebojše Bojovića i Milutina Miloševića. Gajić smatra da je važnije da se ispita odgovornost nadležnih u vezi sa tragičnim događajem i da se pravda ne može ostvariti brzom reakcijom na pritiske iz ulice.
Prema Gajiću, vrhovni javni tužilac i specijalni tužilac su umesto da se fokusiraju na suštinske aspekte slučaja, skloni tome da se bave političkim pritiscima i zahtevima javnosti. „Zagorki Dolovac i specijalnom tužiocu Nenadiću je važnije da izađu u susret očekivanjima ulice i uhapse nekog ministra umesto da kao profesionalci vode postupak i uspešno ga iznesu pred sud“, kazao je Gajić. On smatra da brzina postupka može dovesti do grešaka i neefikasnosti, što se, prema njegovim rečima, već dogodilo u predmetu vezanom za tragediju u Novom Sadu.
Gajić podseća da je za uspešnu pravdu potrebno vreme, kao i temeljna i pažljiva istraga koja će osigurati da se svi relevantni dokazi i svedočenja pravilno obrade. On naglašava da brzina nije rešenje, već suštinska analiza i efikasno vođenje postupka. „To ne može da bude brzo. Brzina je jedan od razloga zbog kojih je propao predmet u Novom Sadu. Brzina i indulgencija“, dodao je Gajić.
Ova izjava se pojavila u trenutku kada se u javnosti sve više postavlja pitanje odgovornosti i efikasnosti institucija koje se bave pravdom. Kritike na račun tužilaštva nisu neuobičajene, ali Gajićevo isticanje političkih pritisaka ukazuje na dublje probleme unutar sistema. Očekivanja javnosti često se sukobljavaju sa potrebom za pravdom koja zahteva vreme i strpljenje.
U ovom kontekstu, Gajić ukazuje na to da bi pravosudni sistem trebalo da se fokusira na svoj osnovni zadatak – da istražuje i procesuira slučajeve na temelju zakona i dokaza, a ne na osnovu pritisaka ili očekivanja javnosti. On se protivi ideji da bi tužilaštvo trebalo da reaguje na osnovu toga šta je popularno ili što bi moglo zadovoljiti javnost, naglašavajući da je to put ka nepravdi i pogrešnim odlukama.
Ova situacija takođe postavlja pitanje o tome kako se pravda može ostvariti u okruženju gde su politički interesi često u sukobu sa potrebom za objektivnom analizom i pravednim istragama. Gajićev apel za veću profesionalnost i fokus na suštinske aspekte pravde može se smatrati pozivom na reformu pravosudnog sistema, kako bi se obezbedilo da se pravda ne samo zadrži u okviru zakona, već i da se ispuni očekivanja društva na pravi način.
U zaključku, Gajićeve izjave odražavaju širu zabrinutost zbog stanja pravosudnog sistema u Srbiji i pozivaju na redefiniciju prioriteta unutar institucija koje su odgovorne za sprovođenje pravde. Samo kroz transparentne i profesionalne procese može se osigurati da se pravda ne samo sprovodi, već i da se u nju veruje.
