Pasulj je vekovima jedna od najvažnijih namirnica na srpskoj trpezi, ali u poslednje vreme postaje ozbiljna tržišna roba. U Srbiji su uslovi za proizvodnju pasulja izuzetni, ali domaćeg pasulja je sve manje, pa su pijace i marketi preplavljeni uvoznim sortama iz Kirgistana, Egipta, Kine i drugih zemalja. Ipak, potražnja za domaćim pasuljem ostaje visoka, a kupci su spremni da plate malo više za kvalitetan proizvod.
Prema podacima sa pijaca širom Srbije, cena kilograma pasulja trenutno se kreće između 350 i 650 dinara, dok kvalitetniji domaći pasulj često dostiže i 700 dinara po kilogramu ili više. Najtraženiji su gradištanac, tetovac i šareni pasulj, a trgovci ističu da se domaći proizvod prodaje znatno brže od uvoznog. Srbija danas značajne količine pasulja uvozi upravo zbog toga što domaća proizvodnja ne može da zadovolji tržišne potrebe, a domaći pasulj postaje prava retkost.
Pasulj najbolje uspeva u centralnoj, zapadnoj i južnoj Srbiji, posebno u krajevima oko Ivanjice, Sjenice, Novog Pazara, Arilja, Valjeva, Kruševca i Leskovca. Ove oblasti imaju umereno tople klimatske uslove, plodno i rastresito zemljište, kao i dobru drenažu, što pogoduje razvoju kvalitetnog zrna. Setva pasulja obično počinje od sredine aprila do kraja maja, kada temperatura zemljišta pređe 10 stepeni. Rana setva se ne preporučuje zbog prolećnih mrazeva, a pasulj zahteva dobro pripremljeno zemljište, redovno uništavanje korova, povremeno prihranjivanje i umereno zalivanje.
Stručnjaci upozoravaju da su loša agrotehnika i nedovoljna prihrana među glavnim razlozima slabijih prinosa u Srbiji. Prinos pasulja zavisi od sorte, kvaliteta zemljišta i vremenskih uslova. U proseku, manji proizvođači ostvaruju od 1 do 1,5 tona po hektaru, dok vrhunski proizvođači uz navodnjavanje i dobru mehanizaciju mogu imati i više od 3 tone po hektaru. Na osnovu ovih podataka, pasulj može biti veoma isplativa kultura, posebno za manje proizvođače koji imaju svoju zemlju i mogu direktno da prodaju robu.
Najveći troškovi prilikom proizvodnje pasulja uključuju seme, obrada zemljišta, zaštitu, radnu snagu, navodnjavanje i berbu. Berba pasulja obično počinje krajem avgusta i traje tokom septembra, a kod kasnijih sorti i početkom oktobra. Ovaj proces može biti problematičan jer pasulj često zahteva dosta ručnog rada, što mladi ljudi često izbegavaju, pa domaćeg pasulja ima sve manje. Prilikom berbe, mahune moraju biti potpuno suve, a zrno tvrdo kako bi se sprečilo njegovo buđenje tokom skladištenja.
Kada se odbiju troškovi proizvodnje, čista zarada od pasulja može da iznosi i do 500.000 dinara po hektaru, dok u rodnijim godinama i uz adekvatne agrotehničke mere može dostići i do 700.000 dinara. Najveća razlika u zaradi ne leži samo u prinosu, već i u načinu prodaje. Najviše zarađuju oni koji svoj domaći pasulj prodaju direktno na pijaci, imaju stalne kupce, koriste društvene mreže ili snabdevaju restorane i etno domaćinstva.
Domaći pasulj, stoga, nije samo važan deo srpske tradicije, već i potencijalno veoma isplativa kultura koja može doneti značajne prihode proizvođačima. Kako potražnja raste, a ponuda se smanjuje, proizvođači koji se fokusiraju na kvalitet i direktnu prodaju mogu ostvariti značajne profite, čime doprinose i očuvanju domaće poljoprivrede.
