Na dan koji se decenijama obeležavao kao Dan mladosti i rođendan Josipa Broza Tita, biografija Živorada Žike Ajdačića iz Dragačeva posebno se izdvaja. Rođen u selu Lis, Ajdačić je bio ključna figura u organizaciji velikih spektakla i kulturnih manifestacija, uključujući primopredaju Štafete mladosti na stadionu JNA, gde je sedam puta uređivao programe sa hiljadama statista.
Kao reditelj, scenarista, dramski pisac i dugogodišnji generalni sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Ajdačić je ostavio neizbrisiv trag u muzičko-scenskim programima bivše Jugoslavije i Srbije. Njegov autorski opus obuhvata stotine režija i scenarija, a posebno je značajan njegov doprinos programima posvećenim 25. maju, danu koji je bio mnogo više od praznika; on je predstavljao spoj muzike, simbolike, mladosti i spektakla.
Jedna od najpoznatijih anegdota iz njegovog života uključuje susret sa Josipom Brozom Titom i operskom divom Radmilom Bakočević. Kako je sam pričao, uz malo rediteljske dovitljivosti, uspeo je da ih spoji na klaviru. „Poslužio sam se jednom malom prevarom“, govorio je Ajdačić. „Prvo sam Titovom oficiru rekao da bi Radmila Bakočević volela da peva dok je Tito prati na klaviru. Naravno, slagao sam. On je to odmah preneo Titu, a Tito je prihvatio.“
Ajdačić je bio deo vremena kada su nastale pesme koje su obeležile čitavu epohu, uključujući „Zemljo moja“ Ismete Krvavac, „Druže Tito, mi ti se kunemo“ Zdravka Čolića, i Balaševićevu „Računajte na nas“, koja je prvi put izvedena u Karađorđevu. Njegova umetnička vizija i sposobnost da spoji različite umetničke pravce učinili su ga jednim od ključnih kreatora kulturnog identiteta tog vremena.
Od stadiona JNA, preko Briona i Karađorđeva, pa sve do najvećih kulturnih događaja tadašnje države, Žika Ajdačić se nalazio u centru epohe koja je oblikovala generacije. Mnogi pamte da je upravo on stvorio čuveni slogan Sabora trubača u Guči: „Sviraj trubo, svirala zadugo, za veselje i ni za šta drugo.“ Ovaj slogan je postao simbol tradicionalne muzike i kulture Srbije.
Kasnije u životu, Ajdačić je dobio i druga velika priznanja za svoj rad. Srpska pravoslavna crkva odlikovala ga je Ordenom Svetog despota Stefana Lazarevića za doprinos kulturnim i duhovnim vrednostima srpskog naroda, posebno kroz režiranje Svetosavskih akademija. Njegov rad i posvećenost kulturi i tradiciji su ostavili dubok utisak na društvo.
Žika Ajdačić je ostao jedan od retkih ljudi koji su povezivali dva velika vremena Srbije: nekadašnje, kada su se na stadionu JNA održavali sletovi pred desetinama hiljada ljudi, i ovo današnje, u kojem i dalje neumorno radi na očuvanju kulture, tradicije i identiteta srpskog naroda. Njegova priča nije samo priča o jednom reditelju, već i o Dragačevcu koji je iz malog sela stigao do najvećih pozornica jedne države.
Žika Ajdačić je bio svedok epohe koju istorija nikada neće zaboraviti. Njegov doprinos umetnosti i kulturi Srbije ostaje neizbrisan, a njegovo nasleđe živi i dalje kroz generacije koje su došle posle njega. On je simbol kreativnosti, strasti i posvećenosti, i njegov rad će zauvek ostati deo kulturnog identiteta srpskog naroda.
