Srbija više nije zemlja umereno-kontinentalne klime, već postaje prostor koji sve više podseća na suptropski pojas, upozorava agroekonomski analitičar Žarko Galetin. Dok se voćari bore s „ožegotinama“ na plodovima i mrazevima koji desetkuju rod, jedini spas leži u hrabrom okretu ka novim kulturama, ali i u korenitom uređenju tržišnog sistema koji decenijama „jede“ sopstvene proizvođače.
Srbija se nekada ponosila svojom umereno-kontinentalnom klimom, idealnom za tradicionalne ratarske i voćarske kulture. Međutim, realnost na terenu poslednjih godina sugeriše dramatičan zaokret. Granice klimatskih pojaseva se pomeraju, a sa njima i sudbina srpskog seljaka. Analize pokazuju da Srbija polako gubi epitet zemlje sa umerenom klimom. Galetin ističe da su promene vidljive na gotovo svim biljnim vrstama, od ratarskih preko povrtarskih do voćarskih.
Na našim prostorima sve više uspevaju kulture koje su nekada bile rezervisane isključivo za Mediteran. Galetin objašnjava: „Mi se pomeramo. Više nismo umereno-kontinentalna klima. Sada kod nas uspevaju čak i neke mediteranske voćke i kulture. Imamo nešto što inklinira ka suptropskoj klimi.“ Dok nove kulture pronalaze svoje mesto pod srpskim suncem, tradicionalne se suočavaju s egzistencijalnim problemima. Invazivne klimatske promene čine da biljke koje su decenijama bile stub naše poljoprivrede sve teže podnose nove uslove.
Najveći udar trpe kulture sa ranom vegetacijom. Galetin napominje da su kajsije, trešnje i višnje najviše izložene riziku, dok ni jabuke i šljive nisu pošteđene. Problem je dvostruki: prolećni mrazevi u aprilu i maju, kao i ekstremne letnje temperature. „Sve što ima raniju vegetaciju podložnije je prolećnim mrazevima. Kada te rane vrste uđu u period punog zrenja i temperature pređu 40 stepeni, pojavljuju se ožegotine. Te fleke na plodovima postaju plodno tlo za razvoj patogena i novih bolesti s kojima se ranije nismo suočavali,“ navodi Galetin.
Rešenje leži u promeni strukture portfolija. Voćari moraju postati otvoreniji prema sortama koje bolje podnose visoke temperature. Kao primer navodi smokve, koje se u Vojvodini ne razlikuju od onih mediteranskih, ali i borovnicu, koja je pre nekoliko decenija bila nezamisliva na ovim prostorima.
S druge strane, malina, kao jedan od najvažnijih izvoznika, nalazi se na ozbiljnoj prekretnici. Iako su tradicionalne kulture poput šljive i jabuke stabilne, malina trpi pritisak ne samo zbog klimatskih promena, već i zbog neuređenog tržišta. Galetin primećuje da mnogi uzgajivači razmišljaju o zameni malinjaka borovnicom ili brusnicom zbog nestabilnih cena i loših odnosa u lancu proizvodnje.
„Malina je, uz pšenicu i kukuruz, decenijama bila nosilac izvoznog rezultata. Međutim, plaćamo ceh neuređenom sistemu. Problem se ponavlja iz godine u godinu – vesti o tržištu maline iz prošle godine možete prepisati za ovu, a verovatno i za sledeću. Ne radi se dovoljno na sistemskim rešenjima,“ upozorava Galetin.
On dodaje da bi proizvođači morali da postanu akcionari u velikim hladnjačama kako bi sami upravljali tržištem, umesto da svake godine „ratuju“ sa hladnjačarima kao najvažnijom karikom u lancu.
Dok se klima menja, poljoprivrednici i država moraju delovati u sinergiji. Prilagođavanje novim sortama, investicije u zaštitne sisteme i uređenje tržišnih odnosa jedini su put da srpska poljoprivreda preživi transformaciju iz umerenog u vreli pojas. Potrebno je hitno delovanje kako bi se sačuvala budućnost srpskog agrara i obezbedila održivost u novim klimatskim uslovima.
