Ideja da svaka država mora da ima prestonicu deluje gotovo neupitno. Ipak, u svetu postoje dve zemlje koje nikada nisu formalno odredile svoj glavni grad. Ove države nisu male grad-države poput Vatikana ili Monaka; reč je o Nauruu i Švajcarskoj, koje su ostale bez zvanično proglašene prestonice iz različitih razloga.
Nauru je mala ostrvska država u Tihom okeanu, čija je ukupna površina manja od Menhetna. Zemlja je administrativno podeljena na 14 distrikata i ima oko 12.000 stanovnika, koji uglavnom žive uz obalu. Glavni razlog zbog kojeg Nauru nema prestonicu jeste to što na ostrvu nikada nisu formirani klasični gradovi. Postoje manja naselja i oblasti u kojima se nalaze državne institucije, ali nijedno mesto nije zvanično proglašeno glavnim gradom.
Zanimljivo je da je Nauru u drugoj polovini 20. veka važio za jednu od najbogatijih država na svetu po glavi stanovnika. Ovo bogatstvo je bilo zasnovano na eksploataciji velikih rezervi fosfata, nastalih višemilenijumskim taloženjem ptičjeg izmeta. Međutim, kada su resursi iscrpljeni, usledio je brz ekonomski pad. Danas se zemlja suočava sa ozbiljnim finansijskim i ekološkim problemima i u velikoj meri zavisi od pomoći Australije. Iako distrikt Jaren ima najveći politički značaj, jer se u njemu nalaze parlament i većina državnih institucija, on nikada nije dobio formalni status prestonice.
S druge strane, Švajcarska predstavlja znatno poznatiji primer države bez zvaničnog glavnog grada, što često iznenađuje mnoge. Ova zemlja se sastoji od 26 kantona koji su tokom istorije funkcionisali gotovo kao nezavisne političke jedinice. Zbog snažnog naglaska na decentralizaciji i ravnopravnosti regiona, Švajcarska nikada nije donela odluku da proglasi jedan grad za prestonicu. Umesto toga, ključne državne institucije raspoređene su u više gradova širom zemlje.
Grad Bern je sedište savezne vlade i parlamenta i nosi titulu „federalnog grada“, ali formalno nema status glavnog grada. Savezni sud nalazi se u Lozani, dok je Savezni krivični sud smešten u Belinconi. Ovakav sistem odražava specifičnu političku kulturu Švajcarske, zasnovanu na kompromisu, federalizmu i ravnoteži moći. Kantoni imaju sopstvene ustave, parlamente i sudove, a izbegavanje jednog dominantnog centra vlasti u skladu je sa dugom tradicijom direktne demokratije.
Primeri Naurua i Švajcarske jasno pokazuju da postojanje glavnog grada nije univerzalno pravilo. Ono zavisi od istorijskih okolnosti, političkog uređenja i geografskih specifičnosti. U nekim slučajevima, država jednostavno može sasvim dobro da funkcioniše i bez zvanične prestonice. Ove države ilustruju kako može postojati alternativa tradicionalnom konceptu glavnog grada, i to iz različitih razloga koji su oblikovali njihovu sudbinu.
Nauru, sa svojom jedinstvenom geografijom i ekonomski izazovnim periodima, i Švajcarska, sa svojim naglaskom na decentralizaciju i ravnotežu moći, predstavljaju dva različita pristupa upravljanju državom. U svetu gde je centralizacija često normativna, ovi primeri podsećaju na raznolikost mogućih političkih i administrativnih rešenja.
Na kraju, Nauru i Švajcarska nam pokazuju da se koncept prestonice može prilagoditi specifičnim potrebama i okolnostima svake države. U slučaju Naurua, geografski i demografski faktori igraju ključnu ulogu, dok Švajcarska predstavlja političku filozofiju koja favorizuje ravnopravnost i decentralizaciju. Ove države su dokaz da svaki sistem može imati svoje prednosti i mane, a to nas podseća na važnost razumevanja i poštovanja različitih modela vlasti u savremenom svetu.
