Dok se zvanični podaci Mesne industrije Carnex mere u milijardama i tonama, građani Vrbasa i okoline govore o sasvim drugačijem iskustvu, o svakodnevnom životu uz neprijatne mirise, zagađenu vodu i strah za zdravlje. Carnex, kao simbol moći MK Komerca i lider domaće prehrambene industrije, sa prihodima od preko deset milijardi dinara godišnje, krije iza impresivnih cifara tamnu stranu – kanali, lagune i polja oko fabrike svedoče o zagađenju vode, zemljišta i vazduha.
Posetili smo Vrbas, mesto gde se čuje najveći očaj građana. Priče o nesnosnom smradu, zagađenju reka i kanala, kao i strahovi za kvalitet pijaće vode, preplavljuju svakodnevicu. Mnogi građani, iako nezadovoljni, smatraju da su navikli na trovanje i da se ništa ne može promeniti.
„Veliki bački kanal je najveći kanalizacioni tok. Carnex zagađuje Vrbas i okolinu,“ kaže jedan od meštana. „Neprijatni mirisi su deo svakodnevice. Što se tiče mirisa, uvek je tu. Sve to je štetno po zdravlje, ugroženi smo,“ dodaje stanovnica iz blizine fabrike. Starija gospođa, koja godinama živi uz kanal, objašnjava da se oseća dim i sagorevanje otpada, dok zabrinutost raste među starijom populacijom.
„Ja sam više nego zabrinut. Imam 76 godina. Potreban mi je zdrav vazduh i zdrava sredina,“ kaže jedan od meštana. „Ljudi oboljevaju od kancera. Ja sam već imao kancer. Živeo sam baš pored kanala. Ne znam šta da vam kažem, to je javna tajna,“ dodaje drugi meštanin.
Kada voda iz slavine izgleda čisto, ona zapravo može skrivati opasnosti. „Oni vodu hlorišu, pa bude bela kad se sipa. Ali kad se kuva, ostaje žuti talog na dnu. Voda je katastrofa,“ naglašava jedna stanovnica.
Fotografije postrojenja Carnexa otkrivaju tamne, penušave bazene sa površinskim aeratorima, što ukazuje na visoke nivoe organskog opterećenja. U blizini su otvorene lagune bez zaštite, iz kojih se šire gasovi oštrog mirisa. Razlog za zabrinutost leži u tome što otpadne vode sa visokim nivoima biološke i hemijske potrošnje kiseonika dospevaju u reke, uzrokujući pomor ribe i urušavanje ekosistema.
Carnex se bavi klanjem stoke, preradom mesa i proizvodnjom mesnih prerađevina, što generiše velike količine otpada. Građani često primećuju „mlevene kosti“ ili „beli mulj“ u kanalima. Ovi čvrsti ostaci često završavaju na otvorenim deponijama, što dovodi do raspadanja i oslobađanja toksičnih gasova.
Prema izjavama meštana, u okolini Vrbasa su zabeleženi beli mulj i komadići kostiju u kanalima, kao i jak smrad raspadnutog mesa. Životinjski otpad je nosilac bakterija i parazita, a kada završi na otvorenom, postaje leglo infekcija.
Stručnjaci upozoravaju na ozbiljne posledice po zdravlje. „Kada se otpadne vode iz mesne industrije ispuste u kanal, to je direktno ugrožavanje zdravlja ljudi,“ upozorava dr Marko Petrović. Nezavisna konsultantkinja za ekološke rizike, Ana Nikolić, objašnjava da otpadne vode iz mesne industrije sadrže azot, fosfor i patogene, što dovodi do eutrofikacije i smrti vodenog sveta.
Dok se u razvijenom svetu ovakve scene smatraju nezamislivim, u Srbiji je situacija drugačija. Zakon nalaže da klaonički otpad mora ići u specijalizovana postrojenja, ali u praksi često završava na otvorenom.
Kad se zagađenje dogodi, posledice se šire kroz vode, zemljište i vazduh. Zagađenje je neizbežno ukoliko se ne preduzmu mere zaštite. Carnex nije samo simbol industrijskog razvoja – oni su i žarišta ekoloških rizika. Odgovornost leži na kompanijama da pokažu rezultate monitoringa i sanacije, a na institucijama da sprovode kontrole i sankcionišu prekršaje.
Cene zagađenja ne mere se u tonama proizvoda, već u ugroženim rekama, bolesnom zemljištu i zdravlju ljudi koji žive u blizini. Građani Vrbasa zaslužuju čist vazduh, vodu i zdravu sredinu, a vreme je da se to i ostvari.
