U Evropskoj uniji, prema podacima koje je objavio Evrostat, 2024. godine je 25,2 odsto finalne potrošnje energije poticalo iz obnovljivih izvora. Ovaj podatak predstavlja povećanje od 0,7 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Iako je došlo do rasta, ovaj udeo je i dalje značajno ispod cilja koji je postavljen za 2030. godinu, a koji iznosi 42,5 odsto. Da bi se postigla ova ambicija, potrebno je prosečno godišnje povećanje od 2,9 odsto između 2025. i 2030. godine.
Među zemljama članicama Evropske unije, Švedska je prednjačila po udelu obnovljivih izvora u finalnoj potrošnji energije, sa impresivnih 62,8 odsto. Ova skandinavska zemlja se najviše oslanja na čvrstu biomasu, hidroenergiju i energiju vetra. Finska je na drugom mestu sa 52,1 odsto, koristeći slične izvore kao Švedska – čvrstu biomasu, vetar i hidroenergiju. Danska se nalazi na trećem mestu sa 46,8 odsto, gde većina obnovljive energije dolazi iz čvrste biomase, vetra i biogasa.
S druge strane, zemlje sa najmanjim udelima obnovljivih izvora u ukupnoj potrošnji energije su Belgija sa 14,3 odsto, Luksemburg sa 14,7 odsto i Irska sa 16,1 odsto. Ovi podaci ukazuju na značajne razlike u sposobnosti zemalja EU da integrišu obnovljive izvore energije u svoje energetske sisteme.
Evropska unija je postavila ambiciozne ciljeve kada je reč o obnovljivim izvorima energije, a uspeh u ostvarivanju ovih ciljeva zavisi od različitih faktora, uključujući ulaganja u infrastrukturu, tehnološki razvoj i političku volju. Ulaganja u obnovljive izvore energije mogu doprineti smanjenju emisije ugljen-dioksida, poboljšanju energetske bezbednosti i smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva.
Osim toga, tranzicija ka obnovljivim izvorima energije može doneti i ekonomske koristi kroz stvaranje novih radnih mesta u sektorima vezanim za obnovljive izvore, kao što su solarna energija, vetroenergija i biomasu. Ova transformacija može takođe poboljšati kvalitet vazduha i smanjiti zdravstvene rizike povezane sa zagađenjem.
Međutim, izazovi ostaju. Mnoge zemlje se suočavaju sa infrastrukturnim problemima, kao i sa potrebom za razvojem i implementacijom novih tehnologija koje će omogućiti efikasnije korišćenje obnovljivih izvora. Takođe, postoje i ekonomski i politički faktori koji mogu otežati tranziciju, kao što su interesi tradicionalnih industrija i zavisnost od fosilnih goriva.
U tom kontekstu, važno je da zemlje članice EU razviju strategije koje će im omogućiti da postignu ciljeve održivog razvoja, ali i da osiguraju pristupačnost i pouzdanost energetske opskrbe. To može uključivati povećanje efikasnosti postojećih sistema, kao i investiranje u nove tehnologije koje će omogućiti bolje korišćenje obnovljivih izvora.
U zaključku, iako je postignut određeni napredak u korišćenju obnovljivih izvora energije u EU, postoji još mnogo posla kako bi se ispunili ambiciozni ciljevi za 2030. godinu. Zajednički napori svih zemalja članica, uz podršku inovacija i investicija, biće ključni za ostvarenje održivog energetski sistema koji će podržati ekonomski rast, zaštitu životne sredine i poboljšanje kvaliteta života građana.
