Reditelj Nikola Ležaić kreira film pod nazivom „Kako je ovde tako zeleno“, koji istražuje složene teme identiteta, gubitka i sećanja na porodične korene. Radnja filma prati njegovu porodicu koja se nakon 25 godina vraća u Hrvatsku kako bi „vratila“ posmrtne ostatke bake. Ova priča, koja podseća na road movie, postaje metafora za suočavanje s prošlošću i emocionalnim teretom koji nosimo.
Ležaić se suočava s izazovima snimanja filma u vreme kada su njegovi roditelji odlučili da ispune amanet bake. Njegov otac, koji je u to vreme bio u lošem zdravstvenom stanju, na kraju umire od korone, što dodatno komplikuje proces snimanja. Nikolu film vodi kroz sećanja iz detinjstva, kada je kao devetogodišnji dečak bežao iz Hrvatske tokom rata. Ova sećanja se manifestuju kroz kratke slike i uspomene, koje se prepliću s njegovim sadašnjim životom kao filmskog autora.
U filmu, Ležaić koristi stil koji se može opisati kao „neizgovorena drama“. Dijalozi su često fragmentarni, a likovi razgovaraju jedni preko drugih, stvarajući haotičnu energiju koja odražava stvarne ljudske interakcije. Ovaj pristup omogućava publici da oseti težinu emocija, dok istovremeno ostavlja mnogo prostora za interpretaciju. Ležaić ističe da je cilj prikazati autentičnost razgovora, umesto savršeno strukturiranih rečenica, što doprinosi osećaju realnosti u filmu.
Dok putuju u Dalmaciju, porodica se suočava s vlastitim sećanjima i traumama. Iako se često pominju teške teme, one se iznose s oprezom, kao da se likovi boje da ih izgovore naglas. Ova dinamika stvara napetost koja se oseća tokom celog filma, a Ležaić vešto balansira između prošlosti i sadašnjosti.
Film takođe istražuje pitanje identiteta, posebno kroz simboliku spomenika na groblju u Đevrskama. U trenutku kada Nikola otkriva izbledelo „j“ u svom prezimenu, dolazi do emocionalnog preokreta koji simbolizuje potragu za sopstvenim identitetom. Ovaj detalj nije samo lični, već odražava i širu sliku o identitetu i pripadnosti u kontekstu istorijskih i kulturnih promena koje su se dogodile u regionu.
Ležaićev film se suočava s izazovima komunikacije i razumevanja, posebno kada se radi o gubitku i traumi. Mnogi gledatelji, posebno oni koji nisu upoznati s istorijom događaja iz 1995. godine, mogli bi biti zbunjeni ili ne razumeti dubinu emocionalnog tereta koji nosi ova porodica. Međutim, film pruža jedinstvenu priliku za razmišljanje o tome kako se prošlost prenosi kroz generacije, kao i o načinima na koje se nosimo s tim nasleđem.
Na kraju, „Kako je ovde tako zeleno“ nije samo priča o putovanju u fizičkom smislu, već i unutrašnje putovanje ka razumevanju sebe i svojih korena. Ležaić ostavlja publiku s pitanjima o identitetu, gubitku i sećanju, kao i o tome kako se nosimo s kompleksnim nasleđem koje oblikuje naše živote.
Film je snimljen u saradnji s Hrvatskom, a njegova složena narrativa i emotivni tonovi bili su prepoznati na festivalima, uključujući i nagradu na festivalu u Puli. Ležaićev rad takođe postavlja važna pitanja o tome kako se umetnost može koristiti kao sredstvo za istraživanje i razumevanje teških tema, kao i o važnosti očuvanja istorije i sećanja na naše pretke. U ovom smislu, film postaje ne samo lična priča, već i univerzalna refleksija o ljudskom iskustvu u kontekstu rata i gubitka.
