Naučnici su nedavno otkrili fascinantne aspekte načina parenja hobotnica, koje uključuju sposobnost mužjaka da se pare „na daljinu“. Ovaj proces se odvija tako što mužjak koristi specijalizovani pipak, poznat kao hektokotilus, da ubaci spermatozoide u reproduktivni sistem ženke, dok je drži na odstojanju. U prethodnim istraživanjima nije bilo jasno kako mužjak uspeva da pronađe jajovod ženke bez vizuelnog kontakta.
Nova studija objavljena u časopisu Science objašnjava mehanizam koji omogućava mužjacima da „osećaju“ prisustvo ženskih hormona tokom parenja. Kada mužjak ubaci hektokotilus u ženkin „plašt“, koji se nalazi iznad očiju, on „opipava“ da bi pronašao jajovod. Ova sposobnost je ključna, kako bi se osiguralo uspešno parenje čak i kada je vid ograničen.
Istraživači su otkrili da hektokotilus sadrži hemotaktilne receptore, koji su slični onima na ostalim pipcima hobotnice, ali su u ovom pipku prisutni u mnogo većem broju. Ovi receptori omogućavaju mužjacima da detektuju hormone, kao što je progesteron, koji proizvodi jajovod ženke. Ovo otkriće ukazuje na to da mužjak može oploditi ženku čak i kada je ne vidi.
Tokom eksperimenta, naučnici su primetili da amputirani hektokotili reagiraju samo na progesteron, dok ne reaguju na slične hormone. Analizom ćelija iz hektokotilusa otkriveno je da je broj hemotaktilnih receptora čak tri puta veći nego kod običnog pipka, što ukazuje na posebnu adaptaciju ovog organa za parenje.
Iako je upotreba hormona tokom parenja poznata kod drugih životinja, kod hobotnica hektokotilus obavlja i funkciju detekcije hormona i prenošenja sperme. Ova jedinstvena karakteristika povezana je sa samotnjačkom prirodom hobotnica, koje moraju brzo da lociraju partnere u nepredvidivim okolnostima.
Naučnici su se suočili sa izazovima tokom laboratorijskih istraživanja, jer su mužjaci i ženke hobotnica često agresivni prema jedni drugima. U eksperimentima su ih smeštali u iste rezervoare, ali razdvojene pregradama. Ipak, mužjak je uspeo da provuče svoj pipak kroz otvor u pregradi i ubaci ga u ženkin plašt, što potvrđuje sposobnost hobotnica da se pare čak i u potpunoj tami, bez vizuelnog kontakta.
Ova otkrića ne samo da obogaćuju naše razumevanje reproduktivnog ponašanja hobotnica, već i otvaraju nova pitanja o evolucionim adaptacijama u svetu morskih insekata. Profesor Nikolas Belono sa Univerziteta Harvard ističe da je važno razumeti kako ove životinje funkcionišu u svom prirodnom staništu, posebno kada se radi o njihovim jedinstvenim metodama parenja. Ova istraživanja pružaju uvid u složene interakcije između različitih vrsta i njihovu sposobnost da se prilagode izazovima svoje okoline.
