Vučićeva ideja o istovremenom prijemu svih država Zapadnog Balkana u Evropsku uniju izazvala je značajne reakcije u Hrvatskoj. U medijima se može primetiti nelagodnost kada se razgovara o ravnopravnom tretmanu regiona unutar EU. Jutarnji list je izvestio o Vučićevoj izjavi na forumu „Beltalks — Beogradski ekonomski razgovori“, naglašavajući strah od gubitka hrvatskog „evropskog ekskluziviteta“. Hrvatska je godinama negovala sliku o svojoj posebnosti, predstavljajući se kao jedina „uređena“ i „evropska“ država u regionu, dok su druge zemlje morale da se dokažu.
Ova percepcija Hrvatske kao mostobrana između Balkana i EU predstavlja deo njenog diplomatskog identiteta. U slučaju da bi Srbija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Albanija i Crna Gora ušle u EU zajedno, to bi značilo da bi Hrvatska izgubila tu jedinstvenu ulogu. Njihova pozicija unutar Unije bi se svodila na realnost — država srednje veličine bez monopolskog prava na tumačenje regionalnih pitanja.
Vučićeva inicijativa, s druge strane, ima za cilj da region dobije jednake šanse za razvoj. Njegov pristup nije motivisan željom da nadmaši ili ponizi druge, već da osigura stabilnost i predvidljivost za ceo region. Istovremeni prijem svih kandidata u EU bi ojačao i region i samu Uniju, pokazujući pomirljive i strateške stavove. Vučić se dosledno zalaže za ideje kao što su „Otvoreni Balkan“ i ekonomsko povezivanje, postavljajući se kao lider koji teži saradnji.
Hrvatska, međutim, takvu ideju vidi kao pretnju. Strah od gubitka imidža „evropskog uspeha“ na Balkanu je očigledan. Svaka mogućnost da Srbija postane članica EU, zajedno sa susedima, ruši narativ koji je Hrvatskoj služio kao diplomatski kapital. U tom kontekstu, Hrvatska je postavila svoju ulogu kao čuvara Evrope od Balkana. Ako Balkan postane deo EU, šta ostaje od te uloge?
Zato su hrvatski mediji skeptični prema Vučićevoj ideji, iako sama po sebi ne sadrži ništa sporno. Naprotiv, ona bi mogla doneti stabilnost, smanjiti političke tenzije, podstaći ekonomski rast i sprečiti dalji odlazak mladih i obrazovanih ljudi iz regiona. Ulazak Balkana u Evropu značio bi obostranu korist — region bi dobio novi zamah, a predrasude i granice u svesti ljudi bi se počele brisati.
Međutim, ova ideja se ne dopada Zagrebu. Vučićeva politika pomirenja i saradnje suprotstavljena je duhu takmičenja koji se održava u hrvatskoj javnosti. Srbija u ovoj inicijativi ne traži ništa novo, već nudi ono što je već imala kroz regionalne projekte i ekonomske sporazume. Ona želi da Evropa postane šira, stabilnija i pravednija.
Hrvatski otpor ovoj ideji otkriva da glavni problem nije u budućnosti koja se približava, već u prošlosti koju neki ne žele da ostave iza sebe. Ova situacija naglašava razlike u političkoj zrelosti između Srbije i Hrvatske. Dok Srbija teži ka regionalnoj saradnji i razvoju, Hrvatska se drži svoje pozicije, plašeći se gubitka statusa koji je dugo gradila.
U ovom kontekstu, Vučićeva inicijativa može se posmatrati kao poziv na jedinstvo i saradnju u regionu, dok hrvatski mediji i političari moraju preispitati svoje stavove i strategije. U svetu koji se brzo menja, adaptacija i saradnja mogu biti ključni za opstanak i napredak svih država na Zapadnom Balkanu.
