Režis Varnjije, dobitnik Oskara i Zlatnog globusa, nedavno je otvorio Festival francuskog filma u Srbiji, ističući svoju radost da se nalazi u zemlji i donosi film koji, kako se nada, publika nije mnogo istraživala unapred. Njegovo najnovije delo, „Reparacija“, sa mladom glumicom Žulijom Nunjez u glavnoj ulozi, predstavlja snažnu i emotivnu priču o porodičnim vezama, gubitku i potrazi za istinom.
Film „Reparacija“ započinje kao ljubavna priča, ali se brzo pretvara u triler i misteriju, a zatim se fokusira na porodično nasleđe. Varnjije objašnjava da nije želeo da ga ograniči žanrom, već je otvorio mnoge mogućnosti, ostavljajući publici da izabere kroz koja vrata će proći. On posebno ističe hrabrost mlade glumice, koja je ovim filmom započela svoje filmsko putovanje.
Na pitanje zašto je odlučio da u svom filmu pomeša žanrove, Varnjije odgovara da je to refleksija svakodnevnog života. „Život je prepletanje žanrova“, kaže on, objašnjavajući da se dan obično započinje potrebom za ljubavlju, a zatim se prebacuje u akciju. Ta ideja ga je inspirisala prilikom pisanja filma.
Francuska kinematografija poznata je po autorskom filmu, ali Varnjije napominje da se granice između autorskog i komercijalnog filma sve više brišu. Smatra da se autorski filmovi mogu praviti sa velikim budžetima i da mogu biti privlačni publici, dok autori ostaju verni sebi. Daje primere filmova koje smatra remek-delima, kao što su „Fani i Aleksandar“ Ingmara Bergmana i „Brak Marije Braun“ Rajnera Vernera Fazbindera, koji su uspeli da spoje umetničke ambicije i popularnost.
U razgovoru o savremenim medijima, Varnjije naglašava da mediji često oblikuju svet prema sopstvenim idejama, nedostaje im promišljanje i analiza informacija koje plasiraju. On ukazuje na to kako je teško razumeti prave motive i razloge događaja u svetu koji je preplavljen informacijama.
Kada je reč o „holivudizaciji“ filma, Varnjije smatra da je to realna opasnost za autore. Holivud je izgubio umetničku hrabrost i ambiciju, fokusirajući se na velike budžete i profit. U međuvremenu, TV serije su postale prostor gde autori mogu slobodno istraživati svoje ideje i likove, dok se Holivud oslanja na franšize.
Takođe, Varnjije se osvrće na glumicu Žuliju Nunjez, nadajući se da će njen rad u ovom filmu biti odskočna daska za njenu karijeru, slično kao što je njegov film „Indokina“ bio za Vanesu Paradi. Međutim, napominje da su se stvari promenile, te da su casting procesi postali duži i komplikovaniji, što otežava novim glumcima da se probiju.
Govoreći o Katrin Denev, Varnjije ističe njen značaj i moć u francuskom filmu. Snimanje sa njom je bilo pozitivno iskustvo, a on se oslanja na njenu posvećenost i ambiciju. Denev je, prema njegovim rečima, kraljica francuskog filma, a njen autoritet se oseća na ekranu.
Varnjijeva dela se često bave odnosom istorije i sudbine običnog čoveka. On smatra da su ljudi često igračke u rukama istorije, te da je važno sagledati događaje iz istorijske distance kako bismo razumeli njihove prave motive. U svetu prepunom informacija, teško je doći do pravih razloga i motiva.
Na kraju, Varnjije se osvrće na svoj film „Istok-Zapad“, koji se više ne prikazuje u Rusiji zbog načina na koji je predstavio život u SSSR-u. Ovaj film, koji istražuje žrtve staljinizma, pokazuje kompleksnost savremenog sveta, gde su nove sile poput Indije, Kine i Rusije odlučile da ne zavise od Zapada. Varnjije naglašava da je sadašnje vreme mnogo komplikovanije nego kada je svet bio podeljen na dva bloka, a budućnost ostaje neizvesna.
