Ovo svedočenje o stradanjima srpskih civila tokom rata u bivšoj Jugoslaviji donosi potresne detalje iz prošlosti. Miloš Malobabić, koji je u vreme događaja imao samo 13 godina, ispričao je u Sudu za ratne zločine u Beogradu kako su 7. i 8. avgusta 1995. godine, tokom vojne operacije „Oluja“, njegovi najbliži napadnuti od strane hrvatskih aviona dok su se nalazili u izbegličkoj koloni na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti. Ovaj ratni zločin se pripisuje četvorici hrvatskih pilota, koji su optuženi za naređivanje napada na civile.
Miloš je opisao kako su avioni nisko letili, a eksplozije su se čule svuda oko njih. Njegova desna noga bila je povređena, dok su njegova majka i sestra takođe zadobile povrede. Njegov otac, Mile Malobabić, izgubio je život u ovom napadu. Na Petrovačkoj cesti je poginulo deset osoba, uključujući četvoro dece, a najmanje 24 ljudi je povređeno.
Svedoci su bili članovi porodica ubijenih, koji su svedočili o strahotama koje su preživeli. Miloš je rekao da su iz svog sela morali da beže 6. avgusta i da su se kretali sporo, jer su pokušavali da nađu gorivo. U koloni su bili i ljudi u uniformama, koji su bežali sa svojim porodicama. Njegova sestra, Nikolina Krajčinović, koja je tada imala samo 11 godina, ispričala je kako su bombe padale oko njih dok su prolazili kroz Glinu, i kako su avioni napali njihovu kolonu.
Nikolina se setila trenutka kada su stali kod Svodne da odmore. Tamo ih je napao avioni, a ona i njena porodica su se povredili u eksploziji. Njihova majka, Soka Malobabić, takođe je svedočila, opisujući kako su pobegli iz svog sela zbog napada. Kada su stali da odmore, avioni su se pojavili i napali ih, uzrokujući užasne povrede i smrt nekih članova porodice.
Još jedna svedokinja, Zorka Galogaža, ispričala je kako su ona i njena porodica pokušavali da pobegnu iz svog doma. Njihova sela su bila pod napadom, a kada su se sklonili u Svodnu, naišli su na sličnu sudbinu. Zorka je ranjena u butinu i leđa, a njen sin je takođe bio povređen. Opisala je kako su izgubili svoje bližnje i kako su se suočili s posljedicama tog napada.
Ova svedočenja su važna jer osvetljavaju humanitarne posledice ratova koji su se odvijali na Balkanu. Svaki od ovih svedoka nosi teške uspomene i traume koje su im promenile živote. Miloš i Nikolina sada žive u Temerinu, dok su Zorka i njena porodica pronašli utočište u Pavlovcima kod Rume. Iako su fizički daleko od svojih domova, emocionalne rane i sećanja na stradanja ostaju sa njima zauvek.
Ove priče su deo šireg narativa o ratu u bivšoj Jugoslaviji, gde su mnogi civili izgubili živote ili su bili prisiljeni na izbeglištvo. Suđenja za ratne zločine kao što je ovo predstavljaju pokušaj pravde i pomirenja za sve žrtve, ali i podsećanje na to koliko su ratovi razorni i koliko je važno raditi na tome da se slične tragedije ne ponove. Uz to, važno je da se čuje glas žrtava i da se njihova iskustva ne zaborave, kako bi se obezbedila bolja budućnost za sve narode na Balkanu.
