Svi znamo koliko su borci iz devedesetih godina prošlog veka i njihovi saborci značili za našu zemlju, ali su se posledice njihovih žrtava i borbi u mnogim slučajevima pokazale u obliku nepravde prema njima i njihovim porodicama. U Crnoj Gori, izmenama zakona o boračkoj i invalidskoj zaštiti, došlo je do povećanja procenta za obračun ličnih invalidnina, ali mnogi to smatraju nedovoljnim i diskriminatorskim. Prema novim odredbama, lične invalidnine se kreću od 77 evra za desetu grupu do 860 evra za prvu grupu, dok su ostala mesečna primanja ostala nepromenjena.
Udruženje boraca ratova od 1990. godine ukazuje na to da su nove izmene zakona više provokacija nego stvarno rešenje. Predsednik udruženja, Radan Nikolić, ističe da je zakon diskriminatorski prema starim korisnicima koji se suočavaju s teškim materijalnim i društvenim statusom. Ovaj zakon, koji je usvojen bez javne rasprave, ne samo da ne poboljšava situaciju, već je i dodatno pogoršava, smatraju borci.
Nikolić poziva Vladu Crne Gore da formira radni tim koji će analizirati zakon i njegov uticaj na prava korisnika. On naglašava da trenutni zakon ne donosi nikakvu stvarnu promenu, već samo „mrvice“ onima koji su se borili za svoju zemlju. Iako se u opštinskim sekretarijatima dostavljaju rešenja o pravima na ličnu i porodičnu invalidninu, korisnici su reagovali burno, smatrajući da je zakon uvredljiv i nepravičan.
Jedan od ključnih problema je i nesrazmeran tretman porodica palih boraca i porodica civilnih žrtava rata. Nikolić se pita zašto su roditelji i supruge palih boraca uskraćeni za povećanje procenata porodične invalidnine, dok se procenat za porodice umrlih vojnih invalida povećava. Ova situacija izaziva dodatnu frustraciju među borcima, koji se osećaju zapostavljenim i marginalizovanim.
Izmene zakona su, prema Nikoliću, bile netransparentne i u suprotnosti sa ustavom i zakonom. Mnogi smatraju da su nova pravila stvorena da bi privilegovala određene grupe, dok su stariji korisnici ostavljeni po strani. Zakonodavne promene donete su pod pritiskom nevladinih organizacija i uz podršku medija, što dodatno potkrepljuje sumnje u pravednost i legitimnost ovih izmena.
Ono što dodatno komplikuje situaciju je i to što su porodice palih boraca i porodice civilnih žrtava postavljene u različite okvire kada je reč o ostvarivanju prava na porodičnu invalidninu. Dok se porodice civilnih žrtava smatraju privilegovanim, porodice boraca se suočavaju sa teškim uslovima i nepravdom. Mnogi od njih su se borili za svoju zemlju, a sada se osećaju iznevereno od strane institucija koje bi trebale da brinu o njihovim pravima.
U svetlu ovih informacija, jasno je da borci i njihove porodice očekuju promene. Oni traže ne samo veća finansijska sredstva, već i pravedniji tretman i poštovanje za sve što su učinili za svoju zemlju. U tom smislu, pozivaju na reforme koje će obezbediti ravnopravan status svim korisnicima prava na boračku i invalidsku zaštitu, bez obzira na to da li su u pitanju borci ili civilne žrtve.
Zaključak je da je potrebno više nego ikada pre raditi na unapređenju zakonodavstva koje se tiče boraca i njihovih porodica. Samo kroz otvoren dijalog, transparentnost i istinski interes za prava onih koji su se borili za Crnu Goru, može se postići pravičnost i stabilnost u ovoj oblasti.
