Dok se Ratko Dražević na svetskom nivou bavio filmskom produkcijom, ja sam kao student Akademije uporno pokušavala da dođem do neke uloge u „Avala filmu”. Trinaest puta sam bila pozivana na probna snimanja, ali svaki put bih bila odbijena sa istim obrazloženjem: „Šteta, tako je talentovana, ali je nefotogenična.” Iako nisam razumela zašto, činilo se da su uporno pokušavali da od mene naprave plavušu.
Bezbroj puta su me farbali u plavo, što je dovelo do ozbiljnih oštećenja kose; ponekad bi mi kosa otpala u velikim pramenovima. U to vreme nosila sam turbane, koji su tada postali popularni. Često su me slikali pod lošim svetlom, a kada bi me tako „unakazili”, snimali bi me. Takođe, često su tražili i da me slikaju nagu, što sam uvek odbijala. Na jednom probnom snimanju kod Žike Mitrovića napravila sam skandal kada sam izjavila: „Ako su vam potrebne striptizete, idite u Lotos bar. Zašto dovodite glumice sa Akademije?”
U to vreme, Ratko je sa nekim od glumaca sklopio holivudske ugovore. Milena Dravić, Beba Lončar, Mija Aleksić i Miodrag Petrović Čkalja imali su obezbeđene uloge u scenarijima koji još nisu ni napisani, dok sam ja prolazila kroz brojne probe bez uspeha. Osećala sam veliku nepravdu i ljutnju, pitajući se kako je moguće da su oni već unapred obezbeđeni, dok sam ja morala da se borim samo da bih dobila priliku.
Moj moral sam podizala ponavljajući: „Pobeda pripada hrabrima koji se nikada ne predaju.” Jedva sam čekala da sretnem Ratka i izrazim mu svoja osećanja. Ipak, nikada nisam želela da mu zakucam na vrata kancelarije, dok su razne starlete i devojke navaljivale na njega.
Ratko i ja smo se često smejali i provodili vreme zajedno. Njegov glas, pun emocija, često me je podsećao na trenutke koje smo delili. Sreli smo se u Klubu književnika, gde me je Vuk Vučo zaprosio. Ratko je bio sa režiserom Batom Konjovićem, a ja sam im prišla da se upoznam. U jednom trenutku sam se drsko obratila Ratku, govoreći mu da je on čuveni švaler zbog kojeg su me trinaest puta odbili. On je bio iznenađen mojom otvorenošću, ali mu se to svidelo.
Dok sam mu iznosila svoj bes, primetila sam da je Ratko zapravo veoma posebna ličnost. Imao je krupne crne oči koje su odražavale duboke emocije. U njegovim očima bila je i tuga, koja je ukazivala na složenost njegove ličnosti. Ratko je bio čovek izuzetne hrabrosti i energije, koji je privlačio pažnju svih oko sebe.
Njegov život bio je pun strasti, kako u ljubavnim vezama, tako i u radu. Žene su ga volele, a mnoge su patile zbog njega. Bio je elegantan i markantan, s tamnom kosom koja je lepršala oko njega. Njegova pojava je uvek izazivala divljenje i zavist.
Moj susret sa Ratkom bio je poput legende o Pigmalionu, umetniku koji se zaljubio u delo koje je stvorio. Iako je Ratko imao brojne veze, čini se da je u meni prepoznao nešto posebno. Naša interakcija bila je odraz složenosti i dubine ljudskih odnosa u svetu umetnosti.
U svetu filma, gde su se uloge delile često na nepravdne načine, ja sam pokušavala da se izborim za svoje mesto. Njegovo poštovanje prema mojoj hrabrosti i otvorenosti postalo je most između nas, a naša priča ostaje urezana u sećanju kao testament borbe za pravdu i umetničku slobodu. Iako smo se sreli u teškim okolnostima, naš odnos je postao simbol borbe talentovanih pojedinaca protiv nepravde i stereotipa u industriji zabave.
