Svet umetnosti i kulture je u žalosti – napustio nas je Predrag Dragović, poznati slikar i vajar čija dela čuvaju sećanje na Kosovo i Metohiju i srpski identitet. Njegova umetnost nije bila samo vizuelni izraz, već duboko duhovno svedočanstvo, kroz koje je prenosio istoriju, veru i kulturnu tradiciju.
Rođen u Dragovića Polju kod Kolašina 1953. godine, Dragović je od detinjstva pokazivao poseban dar za umetnost. Gimnaziju je pohađao u Kolašinu i Čajniču, Višu pedagošku školu završio u Nikšiću, a Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, postao je odskočna daska za njegovu dugogodišnju karijeru. Već 1980. godine postao je član Udruženja likovnih umetnika Srbije i slobodni umetnik, što je obeležilo njegov samostalni i bogat umetnički put.
Njegovo stvaralaštvo obuhvatilo je slike, crteže, grafike i skulpture. Tematski se kretao od aktova, portreta i pejzaža do duboko simboličkih i duhovnih ciklusa. Prepoznatljivi su ciklusi „Sveci i sebri“, „Sveti Sava“, „Vrhovi“ i „Kostići“, kao i portreti srpskih pesnika. Posebno mesto zauzima kapitalni ciklus „Likovno čitanje Gorskog vijenca“, inspirisan delom Petra II Petrovića Njegoša, u kojem je kroz umetnost tragao za duhovnom istinom i istorijskim sećanjem.
Dragović je često govorio o Kosovu i njegovom značaju za srpski identitet: „Na Kosovu smo bili, tu smo poginuli. Za Kosovo ćemo još ginuti i dok budemo ginuli za njega mi ćemo postojati.“ Njegov pogled na pepeo, ostatak vatre, simbolizovao je trag prošlosti i čuvara buduće svetlosti: „Ako bi grafički mogao da se ugradi neki novi heraldički znak u simboliku trajanja srpskog naroda i identiteta, najbolji znak bi bio pepeo,“ govorio je ovaj umetnik.
Boravak na Kosovu i Metohiji oblikovao je Dragovića i kao umetnika i kao čoveka. Od studentskih dana, kada je restaurirao freske, do izložbe „Preko pepela“ u Gračanici 2021. godine, tragao je za istinom i lepotom kosovskog nasleđa. Njegova dela nose težinu vekova, sećanje na stradanja i vaskrsenje i prenose univerzalnu poruku o vrednosti vere i kulture.
Dragović je imao posebne susrete sa crkvenim ličnostima, što je oblikovalo njegov pogled na svet. Upoznavao je mitropolita Amfilohija sedamdesetih godina, dok je radio na konzervaciji fresaka, a kasnije je dobijao poslušanja od crkve u svom selu. U Beogradu je upoznao i Vladiku Danila (Krstića) i oca Luku (Anića), što je dodatno obogatilo njegov umetnički i duhovni put.
Njegovo stvaralaštvo bilo je posvećeno istini i očuvanju kulturne memorije. „Dugo sam radio na ciklusu Likovno čitanje Gorskog vijenca, koji je nastajao u Gornjoj Morači. U tim dugim noćima, pored svog oca, pravio sam skice iz kojih je ciklus nastao,“ govorio je Dragović, koji je kroz umetnost prenosio kosovski zavet, istorijsko blago i dubinu narodnog sećanja.
Predrag Dragović je svojim delima neumorno svedočio da je Kosovo naš identitet, prenoseći tu poruku mladim generacijama. Njegov odlazak je gubitak za umetnički svet, ali nasleđe koje ostavlja potvrđuje njegovu misiju – da kroz sliku, grafiku i skulpturu sačuva istoriju, duhovnost i kulturu. „Za Kosovo ćemo još ginuti i dok budemo ginuli za njega mi ćemo postojati,“ ostaje rečenica koja najbolje oslikava njegov životni i umetnički put.
Dok su svetinje padale i ljudi bežali sa Kosmeta, mati Fevronija je ostala, spašavala izbeglice, molila se neprestano i postala simbol vere, snage i majčinske ljubavi. Dobrija Radović, pesnik i potomak znamenite moračke porodice, upokojio se na praznik Svetog Arhangela Mihaila, ostavljajući za sobom sećanje koje ostaje među zavičajnim stazama njegovog roda. Dan nakon svoje krsne slave, Dobrija Radović je sahranjen na groblju u Barama Radovića. U oproštajnom obraćanju, episkop švajcarski deli lične trenutke poslednjih dana svoje majke, zahvalnost za molitve i poruku o duhovnoj svetlosti koja prati odlazak iz ovog života u večnost.
