Krunoslav Fehir, hrvatski državljanin, osuđen je prvostepeno u Sudu za ratne zločine u Beogradu na šest meseci zatvora zbog pripadnosti grupi „Branimirova osiječka bojna“, koja je tokom rata u Hrvatskoj izvršila ratne zločine nad srpskim stanovništvom u Osijeku. Fehir je bio deo ove grupe od 12. juna 1991. do 31. jula 1992. godine.
Kako je Fehir već izdržao kaznu u pritvoru, jer je uhapšen na granici 15. juna ove godine prilikom ulaska u Srbiju, sud je naložio da se pusti na slobodu. Sudija Vladimir Duruz je u obrazloženju presude istakao da Fehirova odbrana ukazuje na njegov umišljaj.
Fehir je priznao da je bio član BOB-a, ali je tvrdio da ga je otac silom odveo u tu grupu i da se bavio logistikom i štićenjem objekata. Negira zločine koji su se događali, tvrdeći da je ružna istina da se deo BOB-a bavio progonima srpskog stanovništva. Sudija Duruz je ukazao na to da je Fehir bio svestan dešavanja i da je imao moć rasuđivanja o zločinima, iako je tada bio stariji maloletnik.
Prema rečima sudije, Fehir je nosio pušku, pištolj i municiju, a čak je i pucao kada je protivpravno zatočeni Srbin Čedomir Vučković pokušao da pobegne iz garaže. U garaži je video akumulator sa otvorenim čepovima i limenu posudu, kao i zatočenog Srbina Đorđa Petkovića, čija sudbina nije utvrđena. Sudija je naveo da je Fehir rekao Petkoviću da ostane na mestu i da će sve biti u redu.
Fehir je, kako se navodi, sukobljavao se sa starešinama zbog nedela koja je video, ali je tvrdio da nije mogao da se suprotstavi ocu. Sudija Duruz je istakao da je za sukob sa starešinama u ratnim okolnostima potrebna hrabrost, a to može biti i krivično delo. Fehir je govorio da je bio deo grupe koja nije činila krivična dela, ali je imao neposredna saznanja o zločinima.
U presudi je naglašeno da je sud prema Fehiru primenio blaži zakon, uzimajući u obzir olakšavajuće okolnosti. Fehir je tada imao 16 godina, bio je ključni svedok u Hrvatskoj na suđenju pripadnicima te zločinačke grupe, kao i njegovo zdravstveno stanje. Zbog toga mu je izrečena kazna ispod zakonskog minimuma, koji iznosi godinu dana zatvora za krivično delo organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina kroz pripadnost grupama, a ne lično činjenje zločina i drugih krivičnih dela u ratnim okolnostima.
Ova presuda dolazi u trenutku kada su ratni zločini u bivšoj Jugoslaviji često predmet rasprava i istraživanja, a procesuiranje pojedinaca za zločine iz rata ostaje kompleksno pitanje. Mnogi smatraju da je pravda u ovakvim slučajevima često spora ili nedovoljna, a presude poput ove podstiču dodatne rasprave o odgovornosti i pravdi.
U ovom slučaju, Fehirov status kao maloletnika u vreme zločina i njegovo kasnije svedočenje predstavljaju složene aspekte u razmatranju pravde i odgovornosti. Njegovo priznanje o članstvu u zločinačkoj grupi, iako negira direktnu umešanost u zločine, otvara pitanja o moralnoj i zakonskoj odgovornosti pojedinca unutar vojnog okruženja.
Konačno, ovaj slučaj je još jedan podsetnik na teške posledice ratova u bivšoj Jugoslaviji i na dugotrajan proces pomirenja i pravde koji je pred društvom u regionu.
