Prošlo je deset godina od stravičnog terorističkog napada u sarajevskom naselju Rajlovac, kada su brutalno ubijena dva pripadnika Oružanih snaga Bosne i Hercegovine. Ovaj incident, koji je šokirao celu zemlju i region, izveo je Enes Omeragić, 34-godišnji vehabija koji je bio dobro poznat policiji. Omeragić je rođen u Francuskoj i povezan je sa pripadnicima vehabijskog pokreta, kao i sklon narkoticima.
Pre nego što je počinio ovaj strašan zločin, Omeragić je izvesno vreme proveo u zatvoru u Zenici, a njegovi komšije su ga opisivali kao problematičnog. Tog kobnog 18. novembra 2013. godine, Omeragić je oko 19:30 časova upao u sportsku kladionicu u blizini kasarne Oružanih snaga BiH. Naoružan automatskim oružjem, usmrtio je vojnike Armina Salkića (26) iz Viteza i Nedeljka Radića (34) iz Nevesinja, obojicu pripadnika Bataljona Vojne policije Brigade Taktičke podrške.
Prema snimcima bezbednosne kamere, Omeragić je imao jasnu nameru da cilja isključivo vojnike, iako je u kladionici bilo i drugih gostiju. Nakon dvostrukog ubistva, Omeragić je pobegao i otvorio vatru na gradski autobus, ranivši vojnika Dževada Ljukovca, vozača i dva putnika. Ovaj čin je doveo do toga da tužilaštvo BiH i Državna agencija za istrage i zaštitu (SIPA) brzo okarakterišu njegovo delo kao teroristički čin.
Omeragić je poznat bezbednosnim agencijama, a tokom napada, prema nekim svedočenjima, uzvikivao je „Allahu Ekber!“. Policijske snage su brzo locirale napadača u njegovoj porodičnoj kući u obližnjem naselju Sokolje. Kada je opkoljen, Omeragić je izvršio samoubistvo aktivirajući eksplozivnu napravu. Živeo je sa ocem, maćehom i bratom, a njegov otac je nakon događaja izjavio da je bez teksta i da mu je više žao vojnika nego njega.
Ovaj napad je ostavio dubok trag u društvu i podigao pitanje o bezbednosti, radikalizaciji i terorizmu u Bosni i Hercegovini. Omeragićev čin nije bio izolovan incident, već deo šireg problema koji se tiče radikalizacije pojedinaca i grupa u regionu. Poslednjih godina, vlasti su pokušavale da se bore protiv terorizma i radikalizacije, ali su izazovi i dalje prisutni.
S obzirom na to da je Omeragić bio poznat policiji, postavlja se pitanje kako je mogao da izvrši ovako strašan zločin. Postoje indikacije da je nekontrolisana radikalizacija i nedostatak adekvatnog nadzora nad osobama koje su već bile pod prismotrom, doprinela ovom incidentu. Takođe, važno je napomenuti da su mnogi od njegovih poznanika i komšija svedočili o problemima s kojima se suočavao, ali nije bilo dovoljno akcije da se spreči njegov prelazak na nasilje.
Omeragićevo delovanje, kao i reakcije njegovih bližnjih, ukazuju na kompleksnost pitanja koje se tiče radikalizacije i terorizma. U društvu se postavlja pitanje odgovornosti i kako pojedinci mogu da doprinosi opasnostima koje donosi ekstremizam. Ovaj incident je podsetnik na važnost prevencije, obrazovanja i zajedničkog delovanja svih segmenata društva kako bi se sprečili slični događaji u budućnosti.
Nakon desete godišnjice ovog tragičnog događaja, važno je ne zaboraviti žrtve i nastaviti sa radom na prevenciji terorizma i radikalizacije, kako bi se izgradila sigurnija i stabilnija budućnost za sve građane Bosne i Hercegovine.
