U Japanu, u tokijskom kvartu Šibuja, otvoren je pab pod nazivom „Tori Yaro Dogenzaka“ koji postavlja neobično starosno ograničenje za svoje posetioce. Ovaj lokal, koji se smatra izakajom, što je jednostavno opremljen restoran sa pristupačnim cenama, dozvoljava ulaz isključivo osobama starosti između 29 i 39 godina, čime se stvara specifična atmosfera prilagođena mlađim generacijama. Ova praksa je prilično retka i u suprotnosti je s uobičajenim pravilima za konzumaciju alkohola širom sveta, gde se obično postavljaju minimalne starosne granice, a ne gornje.
Natpis koji se pojavio na ulazu u pab glasi: „Ulaz je dozvoljen samo gostima mlađim od 40 godina.“ Ovaj lokal je deo šireg lanca, ali se čini da je samo ovaj restoran u Šibuji odlučio da se istakne ovim neobičnim pravilom. Iako je starosno ograničenje jasno istaknuto, postoje određeni izuzeci. Naime, stariji gosti mogu ući u lokal ako je bar jedna osoba u njihovoj grupi mlađa od 39 godina. Takođe, prijatelji ili članovi porodica zaposlenih, kao i poslovni partneri restorana, mogu ući bez obzira na njihovu starost.
Iako direktno ograničenje ne može biti pravno sprovedeno, stariji gosti koji žele da uđu u lokal mogu to učiniti, pod uslovom da prođu proveru osoblja na ulazu. Ovo osoblje proverava da li je posetilac „u odgovarajućem stanju“, ali nije jasno na šta se tačno to odnosi – da li na odevanje ili nivo alkoholisanosti. Ova praksa je uvedena kako bi se očuvala atmosfera lokala koja odgovara očekivanjima mlađih gostiju.
Upravo zbog toga što stariji gosti često izražavaju nezadovoljstvo zbog prevelike buke u restoranu, lanac je odlučio da postavi starosno ograničenje kako bi svi posetioci, bez obzira na uzrast, imali prijatno iskustvo. PR predstavnik lanca, Tošihiro Nagano, izjavio je za Japan Today da je osnovna ciljna grupa mladih, te da se pokušava stvoriti ambijent koji će im odgovarati.
Ova odluka nije prošla nezapaženo i izazvala je različite reakcije na internetu, gde je ocenjena kao „diskriminatorna“. Jedan od komentatora ukazao je na to da postoji razlika između fizičkih i mentalnih godina, sugerišući da stariji gosti mogu biti aktivni i društveni, bez obzira na svoje godine.
Slična praksa primenjuje se i u Južnoj Koreji, gde mnogi klubovi i barovi u studentskoj četvrti Hongde neformalno zabranjuju ulaz osobama starijim od 30 godina, a neki čak spuštaju granicu na 28 ili 25 godina. U popularnim četvrtima kao što su Itaewon i Gangnam, takođe se može naići na lokalne uslove koji odbacuju starije goste. Prema izveštajima iz lista The Korea Times, mnogi sportski centri i kafići su uveli „zone bez seniora“, objašnjavajući to time da stariji gosti ne odgovaraju atmosferi tih mesta. Ova ograničenja prvenstveno se odnose na osobe starije od 70 godina.
Iako se može činiti da su ovakvi pristupi diskriminatorni, oni su često rezultat želje da se stvori određena atmosfera koja privlači mlađu publiku. U slučaju „Tori Yaro Dogenzaka“, vlasnici su odlučili da se fokusiraju na mlađe generacije kako bi osigurali da svi gosti uživaju u svom iskustvu u restoranu. Ovakvi trendovi postavljaju neka pitanja o socijalnoj dinamici i interakciji između različitih starosnih grupa, te o tome kako se kafići i restorani mogu prilagoditi različitim potrebama svojih posetilaca.
