Film „Ono čemu pripadamo“ je dokumentarni film koji istražuje nove pristupe u poljoprivredi, fokusirajući se na poljoprivrednike i naučnike širom sveta koji su odlučili da se odmaknu od tradicionalnih konvencionalnih metoda. Ove metode su se pokazale kao neprofitabilne i neodržive, što je dovelo do potrebe za inovativnim rešenjima koja rade sa prirodom, umesto protiv nje. Autorke filma, Pamela Taner Bol i Lindzi Ričardson, prikazuju kako regenerativna poljoprivreda može doneti rešenja za mnoge izazove s kojima se suočava globalna zajednica.
U filmu se pojavljuju likovi koji podsećaju na junake klasičnih romana, kao što su „Daleko od razuzdane gomile“ Tomasa Hardija, koji oslikavaju život u poljoprivrednoj zajednici i borbu za očuvanje tradicije. Međutim, dok su u ovim delima likovi često suočeni s izazovima provincializma i ksenofobije, „Ono čemu pripadamo“ nudi praktična rešenja koja mogu poboljšati životnu sredinu i pomoći u borbi protiv globalne gladi.
U dokumentarcu se prikazuju različiti pristupi regenerativnoj poljoprivredi, uključujući holističko upravljanje pašnjacima, što može poboljšati strukturu tla, obnoviti biodiverzitet i povećati produktivnost bez upotrebe štetnih hemikalija. Pioniri ovih metoda koriste alge, školjke i druge morske resurse kako bi obnovili životnu sredinu uz minimalan ekološki uticaj.
Jedan od ključnih junaka filma je Alan Sejvori, zimbabveanski ekolog i osnivač Savory Institutea, koji zagovara vođeno stočarstvo kao alat za obnovu degradiranih zemljišta. Njegov rad, kao i rad drugih stručnjaka poput Nikole Masters, koja se fokusira na zdravlje tla, i Dejvida Perija, koji se bavi održivim upravljanjem prirodnim resursima, prikazan je kroz konkretne primere s terena.
Film takođe prati i konkretne farme i projekte, kao što su Anderson Ranč u Montani, Rančo Las Damas u Meksiku i Enonkiša Konservansi u Keniji, gde se regenerativne metode aktivno primenjuju. Kroz njihove priče, gledaoci dobijaju uvid u svakodnevni rad ljudi koji se trude da obnove zemljište i učine poljoprivredu održivijom.
Jedno od ključnih pitanja koje film postavlja jeste može li se preokrenuti klimatske promene promenom načina na koji uzgajamo hranu. Odgovor koji film daje je pozitivan. Kroz koncept obnovljive poljoprivrede, autorke pokazuju kako vraćanje ugljenika iz atmosfere u zemljište može smanjiti nivo ugljen-dioksida na vrednost pre industrijske revolucije. Rešenja već postoje i donose konkretne rezultate, ali pitanje ostaje kome odgovara da se ona ne primenjuju.
Film istražuje jednostavnu, ali duboku ideju da rešenje za klimatsku krizu ne leži u složenoj tehnologiji, već u tlu koje imamo pod nogama. U svetu gde se suočavamo s izazovima klimatskih promena i globalne gladi, „Ono čemu pripadamo“ nudi nadu i praktična rešenja koja mogu promeniti način na koji proizvodimo hranu.
Kroz inspirativne priče poljoprivrednika i naučnika, film poziva na akciju i promišljanje o budućnosti poljoprivrede. Na kraju, on nas podseća da naše zdravlje i zdravlje planete zavise od načina na koji tretiramo zemlju i resurse koje imamo. U trenutku kada je održivost važnija nego ikad, ovaj film predstavlja važan korak ka razumevanju i implementaciji regenerativnih praksi koje mogu doneti pozitivne promene u svetu.
