Devedesete su bile vreme kada je Beograd živeo između ratnih frontova i sopstvenog haosa. Ulice su bile preplavljene oružjem, pucnjava je bilo na svakom ćošku, a krvava ubistva postala su gotovo svakodnevica. U tom haosu siromaštva i bezakonja, kriminalci su poprimali mitske razmere. Slikali su se za novine, punili naslovne strane i svoje sukobe vodili javnim, gotovo medijskim spektaklima. Sve te priče, mitske figure beogradskog podzemlja i krvavu hroniku jedne izgubljene decenije, možete čitati u našoj rubrici Kriminal 90-ih.
Dok su mnogi akteri beogradskog podzemlja u to vreme završili pod rafalom ili u eksploziji, priča o Đuri Radonjiću Grofu izdvaja se po jednom – preživeo je krvave godine srpskog podzemlja, ali je na kraju stradao tamo gde to niko nije očekivao, u saobraćajnoj nesreći.
Od siromašnog dečaka do „Grofa“ beogradskog podzemlja
Đuro Radonjić, Crnogorac sa Kosova, u Beograd stiže sa svega 15 godina. Nadimak „Grof“ dobija zbog stila života, skupih izlasaka, elitnih lokala, lepih pratilja i arogantnog držanja po kom su ga svi pamtili. U okolini Železničke stanice počinje da gradi reputaciju, kako je sam govorio, tada je „trebalo da se pobiješ sa jednim, sa drugim, da bi stekao ime“.
Prve velike pare Grofu stižu iz prostitucije. Drugovi su mu, dok bi bili uhapšeni, „ostavljali devojke na čuvanje“, a on bi zarađivao od posla koji se tada odvijao daleko od očiju javnosti, bez oglasa, bez interneta, bez mobilnih telefona.
Evropa, robija i pad jugoslovenskog uticaja
Kada mu je Beograd postao tesan, Grof odlazi u Zapadnu Evropu. Tamo započinje duga, mračna epizoda po kojoj će ga mnogi pamtiti. U Nemačkoj, Italiji, Austriji i Holandiji provodi ukupno 11 i po godina u zatvorima, najviše zbog pljački. Govorio je otvoreno o tadašnjem podzemlju:
– Držali smo sve u Nemačkoj… posle su to preuzeli Šiptari i Hrvati. Ljubina smrt presudila je svemu. Ne možeš da porediš Duju, Meta, Jogija sa klincima koji idu da šaniraju garderobu… Duja je bio ime u Amsterdamu, a Ljuba i Ćenta za Nemačku. – govorio je Grof.
Njegove robijaške anegdote postale su deo usmene istorije kriminala. U Holandiji je, kako priča, dolazio do cigareta tako što je satima udarao u vrata ćelije, dok mu čuvari ne popuste. Priča o tome kako je jedan čuvar omekšao tek kada ga je zemunac Dragan Ugarković Ugar nazvao „gorim od Hitlera“ postala je kultna među kriminalcima tog vremena.
Grof je isticao i nešto po čemu je bio jedinstven: „Jedini sam Jugosloven u nemačkim zatvorima koji nije dobio ni dan skraćenja kazne.“
Povratak u zemlju: legalan život, restorani, butici
Po povratku u Jugoslaviju, povlači se iz kriminala. Otvara restorane i butike, pokušava da živi mirnije i da ostavi mračne godine iza sebe. Njegovo iskustvo i evropske robijaške priče postale su deo filma „Vidimo se u čitulji“, gde je rekao jednu od najpoznatijih rečenica čitavog dokumentarca:
„Mogu svi da žive, da podele grad, da imaju dovoljno novca… Mladi su, shvatiće jednog dana, ako prežive.“
Đuro Radonjić Grof
Malo ko je tada razumeo dubinu te rečenice, koja se ispostavila kao proročka, jer mnogi akteri ludih devedesetih gubili su živote svakodnevno.
Tragičan kraj čoveka koji je preživeo metke, rat i podzemlje
Iako je, za razliku od mnogih iz svoje generacije, izbegao metak, likvidacije, zasede i krvave obračune, sudbina ga je čekala na drugom mestu.
Ironija njegove smrti dodatno je naglašena detaljima udesa. Čovek koji je život proveo okružen skupim automobilima, elitnim provodima i opasnim ljudima, poginuo je dok je upravljao starim „stojadinom“, daleko od glamura i kriminalnih legendi koje su ga pratile. Umesto metka, likvidacije ili podzemne osvete, Grofa je ugasila „obična“ saobraćajna nesreća, što njegov kraj čini jednim od najbizarnijih u čitavoj generaciji tadašnjih beogradskih kriminalaca.
