U prvim danima buđenja vegetacije, mnogi poljoprivrednici započinju jednu od ključnih faza u proizvodnji ratarskih useva – prvu prihranu. Ovaj korak, iako često posmatran kao rutinska mera, ima presudan uticaj na dalji razvoj useva i formiranje potencijala prinosa. U ovoj fazi, biljke izlaze iz zimskog mirovanja, aktiviraju se fiziološki procesi i započinje intenzivniji porast, što povećava potrebe za hranivima, pre svega azotom.
Prva prihrana se razlikuje od osnovnog đubrenja, koje ima dugoročnu ulogu u snabdevanju biljaka hranivima. Ona predstavlja pravovremenu intervenciju koja omogućava ujednačen nastavak rasta useva. Kod strnih žita, naročito pšenice, prva prihrana direktno utiče na intenzitet bokorenja, razvoj lisne mase i očuvanje postojećih izdanaka. Preskočenje ovog koraka ili njegovo obavljanje u pogrešnom trenutku može rezultirati slabijim sklopom i neujednačenim usevom, što se na kraju odražava na prinos.
Jedna od najčešćih dilema u praksi odnosi se na pravi trenutak za izvođenje prve prihrane. Iskustvo pokazuje da se mnogi proizvođači oslanjaju na kalendar, iako su stanje useva i uslovi na parceli pouzdaniji pokazatelji. Prva prihrana treba da se obavi kada biljke pokazuju jasne znake kretanja vegetacije, kada je zemljište prohodno i nije previše vlažno, ali i kada se očekuju padavine koje će omogućiti unošenje hraniva u zonu korenovog sistema. Preuranjena primena može dovesti do gubitaka azota, dok zakasnela prihrana često znači propuštenu priliku za formiranje optimalnog broja izdanaka.
U izboru đubriva za prvu prihranu ne postoji univerzalno rešenje. U praksi se najčešće koriste različiti oblici azotnih đubriva, ali njihov efekat zavisi od vremenskih prilika, tipa zemljišta i trenutnog stanja useva. Stabilniji oblici azota su pogodni za ranu prihranu, dok đubriva sa bržim delovanjem mogu dati dobar efekat u kasnijim rokovima, ali nose i veći rizik od gubitaka. Zbog toga je važno da se doze ne određuju „po navici“, već u skladu sa realnim potrebama useva i očekivanim prinosom.
Uprkos dobrim namerama, efekat prve prihrane često se umanjuje zbog grešaka u primeni. Preterivanje sa količinama, neravnomerno razbacivanje đubriva ili ulazak u parcelu u nepovoljnim uslovima može izazvati više štete nego koristi. Neujednačene raspodele hraniva manifestuju se kroz šarolik izgled useva, otežanu zaštitu i neujednačeno sazrevanje. Takve greške su često posledica loše podešene mehanizacije, a ne samog izbora đubriva.
Tehnička priprema mehanizacije ima poseban značaj u prvoj prihrani. Rasipači mineralnog đubriva zahtevaju pažljivu proveru pre izlaska na parcelu. Neujednačen rad rasipača, istrošeni elementi, loše podešena radna širina ili neusklađena brzina kretanja traktora mogu dovesti do velikih razlika u količini primenjenog đubriva. Takve razlike postaju vidljive u samom usevu, ali tada je već kasno za ispravke. Pravilna kalibracija rasipača, prilagođavanje podešavanja tipu đubriva i uslovima na parceli, kao i miran i ujednačen rad u polju, presudni su faktori koji odlučuju o opravdanosti uloženog novca u prihranu.
U godini kada su troškovi proizvodnje visoki, a cene mineralnih đubriva predstavljaju značajan izdatak za većinu proizvođača, prva prihrana dobija dodatnu težinu. Svaki kilogram azota koji se izgubi zbog lošeg tajminga ili neadekvatne primene direktno povećava troškove proizvodnje, bez ikakvog pozitivnog efekta na prinos. Prva prihrana nije mesto za improvizaciju, već mera koja zahteva precizno znanje o tome šta se radi i zašto.
Upravo pravilno izvedena prva prihrana omogućava maksimalnu iskorišćenost uloženih sredstava i obezbeđuje stabilan razvoj useva. Greške napravljene u ovom ranom periodu vegetacije teško se kasnije nadoknađuju, bez obzira na dodatne troškove i korektivne mere. Prva prihrana ostaje jedan od ključnih momenata u sezoni, jasno razdvajajući plansku od stihijske proizvodnje, čime se može oblikovati budućnost poljoprivredne proizvodnje.
