Podaci Agencije za bezbednost saobraćaja u Srbiji ukazuju na ozbiljan problem: deca u ovoj zemlji stradaju u saobraćaju skoro dvostruko češće nego što je evropski prosek. Ova statistika postavlja važna pitanja o sigurnosti najmlađih učesnika u saobraćaju i odgovornosti odraslih.
Prema izveštaju iz 2024. godine, 16 dece je izgubilo život u saobraćajnim nesrećama, a više od polovine njih nije imalo ni tri godine. Ova deca nisu stradala kao pešaci zbog nepažnje, već su poginula kao putnici u vozilima kojima su upravljali odrasli. Ovi podaci postavljaju ozbiljna pitanja o ponašanju vozača i njihovoj odgovornosti prema najmlađima.
U analizi rizika stradanja dece, podaci iz maja 2023. godine pokazuju da je javni rizik stradanja dece u Srbiji iznosio oko 12 procenata, dok je evropski prosek bio 6,8 procenata. Ova razlika ukazuje na to da je rizik od stradanja dece u Srbiji oko 1,8 puta veći nego u drugim evropskim zemljama. Glavni uzrok ove zabrinjavajuće statistike leži u neodgovornim ponašanjima odraslih, a posebno u nedovoljnoj upotrebi sigurnosnih pojaseva. Naime, sigurnosni pojas na zadnjem sedištu u Srbiji koristi se u samo petini slučajeva.
Ova situacija je sve više zabrinjavajuća, posebno imajući u vidu da prethodna strategija države nije uspela da ostvari cilj da od 2020. godine nijedno dete ne izgubi život u saobraćaju. Novi cilj je postavljen na 2030. godinu, što ukazuje na potrebu za hitnim delovanjem kako bi se zaštitila deca.
Zaštita dece u saobraćaju ne može se oslanjati samo na edukaciju i apela. Neophodne su sistemske promene na više nivoa. To uključuje izgradnju bezbednije infrastrukture, usporavanje saobraćaja oko škola i vrtića, kao i strožu kontrolu brzine. Takođe, važno je osigurati pravilnu upotrebu dečijih sedišta i vezivanje pojaseva.
Ograničenja brzine i zakonske saobraćajne kazne gube smisao ako vozači znaju da je verovatnoća da budu kažnjeni mala. Kontrola mora postati pravilo, a ne izuzetak. Pored strožeg nadzora, ključno je promeniti i opštu saobraćajnu kulturu, u kojoj se opasni prekršaji često olako shvataju. Vožnja iznad ograničenja ili prevoženje nevezanog deteta na kratkim relacijama su primeri takvih prekršaja.
U cilju smanjenja broja nesreća, neophodno je raditi na svesti vozača i njihovoj odgovornosti prema deci. Uvođenje obaveznih edukativnih programa za vozače, kao i kampanje koje će podići svest o opasnostima vožnje bez sigurnosnog pojasa, mogu značajno doprineti bezbednosti dece.
Jedna od ključnih stvari je i saradnja između različitih institucija i organizacija. Policija, škole, vrtići i nevladine organizacije treba da rade zajedno na stvaranju bezbednijeg okruženja za decu. Takođe, važno je uključiti roditelje i staratelje u sveobuhvatne edukativne programe koji će im pomoći da bolje razumeju rizike s kojima se deca suočavaju.
U zaključku, sigurnost dece u saobraćaju je prioritet koji zahteva hitnu akciju i saradnju svih društvenih aktera. Smanjenje broja stradale dece ne može se postići samo apelima, već je potrebno delovati na više nivoa kako bi se stvorilo okruženje u kojem će deca biti zaštićena od saobraćajnih nesreća. Samo zajedničkim naporima možemo obezbediti sigurniju budućnost za naše najmlađe.
