Mitrić, dopisnik „Večernjih novosti“ iz Loznice, preživeo je napad koji se dogodio 12. septembra 2005. godine, kada mu je bivši policajac Policijske uprave Beograd naneo teške telesne povrede u ulazu zgrade u kojoj je živeo. Iako je napadač pravosnažno osuđen na godinu dana zatvora, kaznu nije odslužio zbog abolicije tadašnjeg predsednika Republike Srbije. Mitrić nikada nije dobio ni dinar kao nadoknadu za sudske troškove, uprkos četiri pravosnažne presude koje su donete u njegovu korist.
Uprkos tome što više od 20 godina živi pod policijskim obezbeđenjem, Mitrić je i dalje suočen sa problemima. Nedavno je sudski izvršitelj došao da popiše imovinu njegovog napadača, ali došao je do zaključka da napadač nije bio kod kuće, što je postala uobičajena situacija kada izvršitelji dolaze. Tokom ovog poseta, prisutni su bili članovi napadačeve porodice i njihov advokat, koji je takođe bio visoki starešina u policiji.
Mitrić ukazuje na bliskost između svog napadača i njegovog advokata, koja potiče iz vremena kada je advokat bio na istaknutim pozicijama u policiji. On se seća kako je advokat njegovog napadača, još dok suđenje nije bilo završeno, postao sudija Osnovnog suda u Loznici. Mitrić je izrazio zabrinutost zbog ovih veza, jer za njega nije lako živeti u takvom okruženju. Takođe, napominje kako je tužilac, kada su dvojica policajaca došla da se dogovore o prepoznavanju napadača, rekao za njega „što nije poginuo“.
Mitrić je više puta tražio da se istraže okolnosti napada na njega, ali nije bilo nikakvih konkretnih koraka u tom pravcu. On se seća posete tadašnjeg pomoćnika policije, koji je bio ukorenjen zbog toga što je posetio „neprijatelja, izdajnika i špijuna“. Iako je pre nekoliko godina doživeo novu pretnju od bivšeg policajca, koji je bio osuđen zbog napada na njega, Mitrić je uspeo da izdejstvuje pravdu, što je ranije delovalo kao nemoguć zadatak.
S obzirom na sve što se dešavalo, Mitrić smatra da mu je obezbeđenje neophodno ne zbog straha, već da bi se sprečili zločini koji bi ostali bez kazne. U njegovom slučaju, napad je bio veoma sličan onome koji se desio drugom dopisniku, Milanu Pantiću, čije ubistvo do danas nije razrešeno. U trenutku napada, nekoliko policajaca je bilo u blizini, ali nijedan nije intervenisao sve dok Mitrić nije zatražio pomoć.
Izvršenje presuda i dalje je na dugom putu, a Mitrićevi troškovi, uključujući advokate i veštake, daleko premašuju njegovu bruto platu. On ističe da je više puta tražio da se istraže pozadine napada, ali bez uspeha. Mitrić veruje da su oni koji su stajali iza pokušaja njegove likvidacije bili veoma uticajni i da su i dalje na vlasti. Nudio je napadaču da otkrije ko je stajao iza napada i da mu oprosti, ali on to nije hteo ili nije smeo.
Na osnovu svega što se dešavalo, Mitrić zaključuje da je pravda za njega i dalje nedostižna i da se suočava sa nepravdom koja ga prati. Njegova borba za pravdu i istinu traje već više od dve decenije, a on ostaje odlučan da se izbori za svoja prava, uprkos svim preprekama koje su mu postavljene na putu.
