Zima 1913. godine u Sankt Peterburgu bila je surova i duga, a na dvoru Romanovih su se i dalje održavali balovi i koncerti. Iako su rituali i protokoli bili na snazi, carska moć je bila samo iluzija, dok su unutrašnji problemi, glađu i narodni bunt pretili da sruše carsku vlast. U tim teškim vremenima, rusku prestonicu je posetio prestolonaslednik Srbije, Aleksandar Karađorđević. Njegov dolazak je imao poseban značaj jer je odrastao u Rusiji, govorio je ruski i bio je blizak s carom Nikolajem.
Aleksandar je bio u potrazi za suprugom koja bi obezbedila naslednika, ali se nije žurio s brakom. Tokom posete, upoznao je Tatjanu Romanovu, drugu ćerku cara. Njihova međusobna privlačnost bila je trenutna. Aleksandar je bio ozbiljan i disciplinovan, dok su ga dvorjani smatrali za izuzetnog među ostalim prestolonaslednicima. Tatjana, iako mlada, bila je poznata po svojoj ozbiljnosti i religioznosti, što je dodatno zbližilo njih dvoje.
Njihovi susreti su se odvijali isključivo u prisustvu drugih, bez mogućnosti za privatne razgovore. Ipak, emocije su bile jake, a Aleksandrova porodica je pokušala da organizuje venčanje. Kralj Petar I Karađorđević je poslao pismo caru Nikolaju, tražeći Tatjaninu ruku. Car je odgovorio da će njegove ćerke same izabrati partnere, ali nije propustio da primeti Aleksandrovu privlačnost prema Tatjani.
Izbijanje Prvog svetskog rata 28. jula 1914. godine prekinulo je sve planove. Aleksandar se vratio u Srbiju i preuzeo odgovornosti kao regent. Tatjana je, zajedno s majkom i sestrom, postala medicinska sestra tokom rata. Na slikama iz tog perioda, Tatjana je prikazana u bolničarskoj uniformi, daleko od dvorskih svečanosti. Njena odlučnost i organizacione sposobnosti su se pokazale tokom tih teških vremena.
Revolucije u Rusiji 1917. godine srušile su carsku vlast. Carska porodica je uhapšena, deportovana i zverski pogubljena. Tatjana je imala samo 21 godinu kada su je ubili, a vest o njenoj smrti stigla je do Aleksandra na Solunskom frontu. Njegova reakcija je bila tiha, ali su njegovi bliski saradnici svedočili o njegovoj dubokoj patnji zbog gubitka. Aleksandar se povukao u sebe i često je plakao za nesuđenom suprugom.
Nakon rata, Aleksandar se oženio rumunskom princezom Marijom 1918. godine, ali se čini da nikada nije zaboravio Tatjanu. Njegov brak je bio politički uspešan, ali je on zadržao emocionalnu distancu prema svojoj supruzi. Imao je tri sina, ali su se u njegovom ponašanju mogli primetiti tragovi izgubljene ljubavi.
Smrt kralja Aleksandra 1934. godine u atentatu u Marseju bila je tragičan kraj njegovog života, ali se priča o njegovoj ljubavi prema Tatjani Romanovoj nastavlja. Ruska pravoslavna crkva je proglasila članove carske porodice svetim mučenicima, a njihovi posmrtni ostaci su sahranjeni u Sankt Peterburgu. Ova priča o ljubavi, gubitku i tragediji ostaje duboko urezana u istoriju, podsećajući nas na sudbine ljudi koji su se našli u vrtlogu velikih istorijskih događaja.
