Muški maraton je prešao u novu eru. Do sada nijedan trkač nije mogao da završi zvaničnu trku za manje od dva sata, ali su ovog vikenda dva trkača konačno probila tu granicu. Sebastijan Save iz Kenije i Jomif Kejelča iz Etiopije postali su prvi koji su maraton od 42 kilometra završili za 1:59:30 i 1:59:41. Iako je Eliud Kipčoge prvi koji je ostvario maraton ispod dva sata u kontrolisanim uslovima, Save i Kejelča su prvi koji su to postigli u zvaničnoj trci, održanoj u Londonu.
Ova prekretnica postavlja pitanje kako je to sada postalo moguće. U vrhunskom sportu, rekordi nisu izolovani događaji. Uspesi poput svetskih rekorda retko se mogu pripisati samo talentu. Nakon londonskog maratona, Save je istakao da mu je atmosfera u gradu, gde su stotine hiljada ljudi bodrile 59.000 učesnika, pomogla da se oseća „voljeno“, što je doprinelo njegovom ritmu.
Trčanje uz Jomifa Kejelču, koji je nastupao na svom prvom maratonu, takođe je bio jedan od faktora koji su omogućili Saveu da trči tako brzo. Pored psihološkog stanja i pejsmejkera, stručnjaci naglašavaju da je čitav sistem doprineo ovom rekordu.
Adam Jansen, mladi trkač i analitičar trka na YouTube-u, smatra da su tri faktora bila ključna: odlične vremenske prilike, između 10 i 15 stepeni uz malo vetra, „neverovatna“ atletika trkača, ali i tehnologija. Save i Kejelča nosili su nove patike teške svega oko 97 grama. Jansen je takođe primetio da su četiri od prvih pet muškaraca na londonskom maratonu bile sponzorisane od strane istog brenda, Adidas, čime se potvrđuje uticaj tehnologije na rezultate trčanja.
Janis Piciladis, direktor Centra za nauku o vežbanju i medicinu (CESAME) na Hong Kong Baptist univerzitetu, ukazuje na to da ni treninzi, ni ishrana, niti antidoping sistemi nisu se dovoljno promenili da bi objasnili maraton ispod dva sata u ovoj fazi. On naglašava da je tehnologija značajno uticala na rezultate trkača.
Istraživanja pokazuju da takozvane „superpatike“ mogu poboljšati ekonomičnost trčanja za više od šest procenata. Međutim, efekat nije jednak za sve sportiste; neki dobijaju znatno veću prednost od drugih. Ova neravnoteža postavlja važno pitanje u modernim sportovima izdržljivosti: šta se zapravo meri kada se obaraju rekordi? Piciladis naglašava da, ako pristup tehnologiji počne da odlučuje o rezultatima više nego fiziologija, priprema i talenat, onda više ne testiramo samo atletičara, već čitav sistem oko njega.
Čak i sami sportisti priznaju ovu promenu. Nakon pobede, Save je rekao: „Ova pobeda odražava naporan rad iza scene, podršku mog tima i ulogu inovacija koje su mi pomogle da pomerim granice.“ Dizajn patika se nastavlja razvijati, a Jansen sugeriše da dalji napredak tek sledi.
London maraton ne važi za najbržu stazu u kalendaru. Druge velike trke, poput Berlinskog maratona, redovno donose brža vremena u kontrolisanijim uslovima. Pitanje možda više nije kako se vremena u maratonu stalno poboljšavaju, već koliko će tog napretka i dalje biti ljudsko.
Ova nova era muškog maratona otvara vrata za dalji razvoj atletike, ali takođe postavlja izazove u pogledu etike i pravednosti u sportu. U vremenu kada tehnologija igra ključnu ulogu u postizanju rezultata, važno je razmisliti o tome kako će se sport i dalje razvijati i koje granice će biti postavljene u budućnosti. Tradicionalne vrednosti sporta, poput discipline, upornosti i talenta, možda će morati da se preispitaju u svetlu novih dostignuća i inovacija.
