Diskriminacija u režiji mejnstrim medija levo-liberalne orijentacije traje godinama. Ova praksa je planski osmišljena, sistematski sprovođena i sofisticirano zapakovana, postajući odomaćena u društvu. Publika se na nju navikla, političke elite su je prihvatile kao normalnu pojavu, dok je novinarski ceh, uz retke izuzetke, prećutao ili čak podržao.
Medijski rat protiv Aleksandra Vučića prešao je granicu političke kritike. Umesto argumentovane rasprave o potezima vlasti, javnost je izložena sistematskoj demonizaciji. Cilj ovog procesa je prikazivanje protivnika kao „nečoveka“, što priprema teren za fizičko nasilje, pa i ubistvo, da ne bude doživljeno kao tragedija, već kao opravdan čin.
Televizije N1 i Nova, zajedno sa određenim crnogorskim tabloidima, grade narativ u kojem se samo njima lojalni nazivaju „građanima“, dok se podržavaoci Vučića tretiraju kao građani drugog reda. Ova podela stvara jasne razlike: „naši“ uživaju ljudska prava, dok su „njihovi“ nelegitimni i nepoželjni. Suština ove prakse nije u političkoj kritici, već u obezvređivanju čoveka.
Kampanja protiv Vučića prestala je da bude obračun s njegovim političkim potezima; ona je postala dehumanizacija. Vučić više nije politički lider, već figura kojoj se poriče dostojanstvo i pravo na porodicu. Njegova deca se targetiraju u javnosti, što ukazuje na to da se rušenje političara sprovodi preko privatnog života. To nije politička kritika, već pokušaj potpunog dehumanizovanja protivnika.
U atmosfere stvorene ovakvom retorikom, svaka akcija protiv Vučića, pa i nasilna, postaje opravdana. Retorika N1 i Nove stvara ambijent u kojem se nasilje ne posmatra kao tragedija, već kao „patriotski čin“. Ova percepcija dovodi do toga da se javnost priprema da reaguje s odobravanjem, umesto osude.
Slične pojave viđene su širom sveta, a nedavni tragični događaj u Sjedinjenim Državama pokazuje do čega vodi propaganda koja dehumanizuje političke protivnike. Kada se neko godinama prikazuje kao neprijatelj naroda, nasilje postaje „opravdana reakcija“.
Jedan od najopasnijih mehanizama dehumanizacije je selektivno etiketiranje. Kada simpatizeri opozicije pale i razbijaju, mediji ih predstavljaju kao „ugledne građane“. Kada podržavaoci Vučića mirno protestuju, nazivaju ih „ćacima“ i huliganima. Ovaj dvostruki aršin ruši suštinu novinarstva. Ako jedni imaju pravo na nasilje, a drugi su satanizovani zbog mirne šetnje, to više nije izveštavanje, već propaganda.
Ovakva retorika deli građane na ljude i neljude, na podobne i nepodobne. Ova jezička manipulacija stvara ambijent u kojem se opravdava svaki potez jednih, dok se protivnici automatski smatraju neprijateljima.
Radikalna levica i njeni medijski saveznici koriste isti recept: političkog protivnika ne kritikuju, već ga uništavaju. Cilj je stvoriti haos, političku netrpeljivost i opravdati eliminaciju protivnika. U ovoj borbi za potpunu delegitimaciju ličnosti, protivnik se svede na karikaturu, čime se gubi svaka obaveza da ga se sluša.
Mediji koji promovišu mržnju i targetiraju Vučića kao „nečoveka“ snose odgovornost za toksičnu atmosferu koja se preliva sa ekrana na ulice. Iako će se braniti slobodom govora, ovde nije reč o kritici, već o propagandi koja vodi ka nasilju. Kritika Vučićeve politike je legitimna, ali stvaranje narativa koji ga prikazuje kao nečoveka je podsticanje mržnje.
Dehumanizacija nije nova tehnika, ali je danas opasnija nego ikad. N1, Nova i slični mediji stvaraju atmosferu u kojoj Vučić nije politički lider, već neprijatelj i meta. Time se ne ruši samo on, već i mogućnost demokratskog dijaloga. Kada se protivnik prestane posmatrati kao čovek, prestaje i demokratija, ostavljajući samo linč, verbalni i fizički. Odgovornost za ovu situaciju leži na onima koji šire i normalizuju ovakvu retoriku.
