Francuski fiziolog Etjen Džuls Mari postavio je 1894. godine jedno od najintrigantnijih pitanja u nauci: zašto se mačke gotovo uvek prizemljuju na noge. Korišćenjem primitivnih snimaka, uspeo je da pokaže da mačke tokom pada mogu da koriguju položaj svog tela u vazduhu. Iako su njegovi rezultati izazvali veliko interesovanje, mehanizam iza ovog fenomena ostao je nejasan decenijama. Nova studija, objavljena u časopisu The Anatomical Record, pruža svež uvid u problem „padajuće mačke“, o čemu je pisao i The New York Times.
Prema novim saznanjima, ključ leži u izuzetnoj fleksibilnosti mačje kičme. Zahvaljujući toj osobini, mačke mogu da rotiraju telo u vazduhu i precizno se postave za bezbedan doskok. Fizičar Greg Gbur sa Univerziteta Severne Karoline u Šarlotu, koji nije učestvovao u istraživanju, istakao je da je ovo prva studija koja detaljno povezuje građu kičme sa načinom na koji se mačka okreće tokom pada. Rezultati otkrivaju fascinantne detalje o njihovom kretanju u vazduhu.
Već dugo se naučnici bave pitanjem kako mačke izvode ove „akrobacije“. Jedan od razloga je što njihova anatomija nije bila dovoljno istražena. Fiziolog Jasuo Higuraši sa Univerziteta Jamaguči, glavni autor studije, objašnjava da su fizičari pokušavali da opišu ovaj fenomen relativno jednostavnim jednačinama, ali da prava mačka nije jednostavna.
Savremena nauka razvila je dva glavna modela koji pokušavaju da objasne fenomen mačjeg pada. Prvi model, poznat kao „noge unutra – noge napolje“, sugeriše da mačka najpre ispruži zadnje noge, zatim ih privuče, dok naizmenično uvija gornji i donji deo tela kako bi zauzela pravilan položaj. Drugi model, „uvuci i okreni“, tvrdi da mačka istovremeno rotira prednji i zadnji deo tela, ali u suprotnim smerovima.
Istraživački tim predvođen dr Higurašijem analizirao je segmente mačje kičme koristeći uzorke donirane u naučne svrhe. Takođe su sproveli eksperimente sa živim mačkama koje su puštane sa visine od oko jednog metra, obezbeđujući mekano mesto za doskok kako bi se izbegle povrede. Tim je koristio i poseban uređaj za testiranje fleksibilnosti kičme, savijajući i rotirajući pršljenove i mereći njihove mogućnosti pokreta. Dobijeni podaci upoređivani su sa video-snimcima analiziranim kadar po kadar.
Rezultati su pokazali da je gornji deo kičme izuzetno savitljiv, dok je donji deo čvršći i teži. To objašnjava zašto mačke prvo okreću prednji deo tela, a zatim zadnji. Mačka brzo usmerava prednji deo tela ka zemlji, čime „uhvati orijentaciju“, a zatim prilagođava ostatak tela za pravilan doskok. Eksperimenti su pokazali da gornji pršljenovi mogu da se okrenu čak i do 360 stepeni, što mačkama daje neverovatnu sposobnost kontrole u vazduhu. Ovi rezultati više podržavaju model „noge unutra – noge napolje“, ali naučnici naglašavaju da su potrebna dodatna istraživanja.
Studija je otkrila i zanimljivu stvar: mačke izgleda imaju sklonost ka jednoj strani. Na primer, jedna mačka se u svih osam pokušaja okrenula udesno, dok je druga to učinila šest puta. Iako misterija nije potpuno rešena, studija donosi važan napredak. Dr Beliaev smatra da je istraživanje pružilo korisne uvide fizičarima kako da unaprede svoje modele.
U budućnosti, tim planira da prikupi još podataka i razvije naprednije matematičke i 3D modele. Mnogi su kroz istoriju pokušavali da pronađu jedinstveno objašnjenje ovog fenomena, ali priroda često ne zanima jednostavnost. Razumevanje načina na koji mačke padaju i preživljavaju može otvoriti vrata novim saznanjima o biomehanici i fiziologiji uopšte.
