Tuševljaković je nedavno dobio NIN-ovu nagradu za svoj roman „Karota“, i tom prilikom je izrazio osećanja ushićenja, zbunjenosti i umora zbog pažnje koju dobija. U intervjuu za Tanjug, pisac je istakao da je žiri nagrade doneo odluku konsenzusom, što mu je posebno drago.
Roman „Karota“ nosi autobiografske elemente, s obzirom na to da je Tuševljaković „pošao od sebe“. Iako nije sklon autofikciji, osetio je potrebu da se vrati svojim sećanjima nakon mnogo godina. On je naglasio da je važno da se tema slegne u njemu pre nego što je pretoči u književno delo.
U ovom romanu, priča se odvija u neodređenom sadašnjem vremenu, a glavni lik se vraća u svoj rodni grad kako bi proverio svoja sećanja. Tuševljaković opisuje kako je odrastao u gradu poput Zadra u periodu 1990/91. godine, kada je ceo grad bio otvoren za istraživanje i slobodu, koju deca tog uzrasta mogu da osete. Ipak, ta sloboda je, prema njegovim rečima, postala nerazumljiva i uskoro će nestati.
Pisac ističe da je to trenutak preloma za svakog pojedinca, posebno za odrasle koji su svesniji razloga za promene koje se dešavaju. Dete, u tom trenutku, može biti zbunjeno i šokirano, ali ide kuda ga porodica vodi. Tek kasnije, u odraslom dobu, počinje da razmišlja o sebi iz tog vremena. Tuševljaković se i sam sve više okreće tim sećanjima kako vreme prolazi, što je i jedan od povoda za pisanje ovog romana.
Pisac se osvrnuo na to kako su mnogi ljudi, usled raspada zemlje, doživeli prekid svojih života. Kada se nađu u novim okolnostima, gde je sve drugačije, od jezika do privikavanja, to zapravo predstavlja novi početak. Tuševljaković je naglasio da se kod nas, svake 50 godina, dešavaju ratovi, što ukazuje na stalnu napetost u društvu.
On veruje da svet trenutno prolazi kroz velike promene, a da su rane iz prošlosti još uvek sveže i da se teško leče. Ova situacija stvara nove tenzije, jer se određene priče stalno prepričavaju, čime postaju sve aktuelnije.
Tokom pisanja, Tuševljaković ne razmišlja aktivno o čitaocima, smatrajući da to može biti kontraproduktivno i da može dovesti do zastoja. Najvažnije mu je da se fokusira na tekst i da uđe u zonu kreativnosti. Kada piše, ne razmišlja o tome ko će čitati njegov rad, ali je svestan da će neko na kraju to pročitati.
Autor priznaje da dok je pisao „Karotu“, nije imao na umu tinejdžere kao ciljnu grupu, iako bi voleo da ga čitaju. On prepoznaje vrednost svoje priče i smatra da bi mlađi čitatelji mogli iz nje izvući nešto značajno, ali ne želi da ih opterećuje temama koje bi mogle biti daleko od njihovih interesa.
U svetlu digitalnih revolucija i veštačke inteligencije, Tuševljaković se drži konzervativnijih pogleda, ali ostavlja prostor za promene. On smatra da je važna normalnost, koja se može postići samo kada se okrenete unutra i razmislite o svojim mislima.
Pisanje romana zahteva disciplinu, istrajnost i zanatsku umešnost. Tuševljaković ističe da je kratka priča vremenski manje zahtevna, ali da je i dalje teško napisati dobru. Veruje da je prirodan put pisca da se razvija od kratkih formi ka dužim, ali napominje da postoje izuzeci.
Kao čitalac, Tuševljaković uživa u žanrovima poput horora, fantastike i krimića, ali je odrastao i na klasičnoj književnosti. Ova kombinacija uticaja oblikovala je njegov literarni izraz i pristup pisanju.
