Postoje zločini koji prevazilaze granice razumevanja i opisa. U subotu, usred dana, na stepeništu zgrade u Bulevaru Arsenija Čarnojevića, dogodila se tragedija koja nadmašuje sve policijske beležnice. U pitanju je priča o brutalnosti koja ne poznaje granice, kao i o detinjstvu koje je zauvek uništeno pred očima onih koji su trebali da ga štite i čuvaju.
Tog subotnjeg popodneva, baka S. Ć. (68) i njen trogodišnji unuk su se vraćali sa obične zimske šetnje. Na ulazu u zgradu, iza njih je zakoračio nepoznati muškarac. U tom trenutku, verovatno je baka, u svom toplom maniru, rekla „dobar dan“. Međutim, snimci nadzornih kamera su otkrili strašnu istinu. Napadač, Tihomir Krstić (46), uzvratio joj je osmehom. Bio je to psihopatski osmeh, maska normalnosti, dok je u drugoj ruci držao nož spreman da napadne.
Čim su zakoračili u mrak stepeništa, osmeh je nestao, a ostala je samo zver. Dok je trogodišnji dečak vrištao, Krstić je besomučno ubadao svoju metu. Sedam puta. Četiri rane u jedno rame, tri u lopatice. Udarci su bili toliko snažni da su lomili kosti, rebra i lopatice. Kada je baka pala, udarivši glavom o beton uz prelom karlice, on joj je istrgao torbu i pobegao. Iza njega je ostalo stepenište natopljeno krvlju i trogodišnje dete koje je, šokirano, stajalo pored nepomične bake. Ovaj prizor je slika poraza našeg društva.
Potera za Krstićem trajala je satima. On je, samo dva meseca nakon izlaska iz zatvora „Zabela“, pronalazio sklonište u štek-stanu u Rakovici, gde se krio sa svojom devojkom. Kada su ga specijalci konačno uhvatili kod autobuske stanice, na pitanje policajca „Šta uradi to, čoveče?“, nije pokazao nikakvo kajanje. Samo je hladno izjavio: „Ja sam narkoman i HIV pozitivan“. Ovaj zločin za njega je bio još jedan dan u nizu kriminalnih akata, a za porodicu S. Ć. je to bio početak pakla bez kraja.
Dok se lekari u Urgentnom centru bore da saniraju rane nesrećne žene i zaleče njena probijena pluća, porodica se suočava s drugom bitkom—bitkom za psihu malog dečaka. Tihomir Krstić je iza rešetaka, ali težina ovog zločina ostaje da lebdi nad Beogradom. Ovaj incident nije bio samo borba za torbu; to je bio napad na sve ono što smatramo ljudskim.
Sedam rana će možda zarasti, ali slika bake koja krvari i „čike“ koji se smeje dok zamahuje nožem, ostaće zauvek urezana u oči jednog trogodišnjaka koji je tog dana, u trenutku, prestao da bude dete. Ova tragedija ne samo da je fizički povredila jednu osobu, već je ostavila duboke emocionalne ožiljke na detinjstvo jednog dečaka.
U društvu gde se ovakvi zločini dešavaju, postavlja se pitanje: gde smo to kao društvo pogrešili? Kako smo dopustili da se ovakva surovost pojavi i da se ljudi ponašaju kao da su izgubili svaku ljudskost? Ovaj incident je samo podsetnik na to koliko je važno raditi na unapređenju sigurnosti i zaštiti najslabijih članova društva.
U borbi protiv nasilja i kriminala, ne smemo zaboraviti da su iza svakog incidenta ljudske sudbine. Potrebno je više od zakonskih mera—potrebno je da se svi zajedno angažujemo u stvaranju sigurnog i podržavajućeg okruženja za sve, posebno za decu koja su naša budućnost. Dok se svet suočava s ovakvim strašnim događajima, naša obaveza kao društva je da se borimo protiv zla i da pružimo podršku onima koji su najviše pogođeni.
