Mađarski stručnjak za bezbednosnu politiku Peter Tarjanji je nedavno reagovao na izjavu mađarskog premijera Viktora Orbana, koji je na sastanku Digitalnog građanskog kruga u Sombathelju tvrdio da mu je tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Bil Klinton, 1999. godine zatražio da Mađarska otvori „drugi front“ protiv Srbije. Tarjanji je na svojoj Fejsbuk stranici izrazio sumnju u ovu tvrdnju, smatrajući je neosnovanom i potencijalno opasnom.
Orban je, govoreći o događajima iz 1999. godine, istakao da je imao hrabrosti da kaže „ne“ Klintonu kada je bio pozvan u rat. Ovaj stav je, prema njegovim rečima, bio važan i u kontekstu današnjih izazova, jer bi i danas trebalo imati snage da se odbije pritisak velikih sila. Međutim, Tarjanji je naglasio da ovakve tvrdnje nisu u skladu sa istorijskim činjenicama i da se ne mogu smatrati tačnima.
Prema Tarjanju, Mađarska se pridružila NATO-u 12. marta 1999. godine, a samo 12 dana kasnije počela je vazdušna kampanja NATO-a protiv tadašnje SR Jugoslavije. On smatra da je Orbanova izjava o Klintonovom zahtevu da Mađarska napadne Srbiju „jednostavno bajka“. Tarjanji je objasnio da je situacija u to vreme bila mnogo složenija i da bi takav potez zahtevao zajedničku odluku svih članica NATO-a, a ne jednostrani zahtev predsednika SAD.
Stručnjak je istakao da su se mađarske odbrambene snage u tom trenutku pripremale za integraciju u vojni savez, a ne za vođenje ofanzivnih operacija. On je naveo da je granična policija bila spremna da preduzme odbrambene mere u slučaju oružane invazije, ali da to nije značilo da su mađarske snage bile spremne za napad na Beograd. Tarjanji je ponovio da je ideja o kopnenoj intervenciji proizašla kasnije, tokom aprila ili maja 1999. godine, ali to ne znači da je Mađarska bila zadužena da otvori front.
U svojoj analizi, Tarjanji je takođe ukazao na to da bi napad iz Vojvodine izazvao ozbiljne sumnje u teritorijalne pretenzije Mađarske, što bi predstavljalo diplomatsko samoubistvo za novog člana NATO-a. On je naglasio da su Sjedinjene Američke Države bile svesne osetljivosti situacije na Balkanu i da su imale jasnu predstavu o mogućnostima mađarskih snaga.
Tarjanji je završio svoj post upozoravajući na to da istorija ne bi trebala biti zasnovana na predizbornim mitovima i pričama. On je izrazio zabrinutost da ratni mitovi mogu biti opasniji čak i od samog oružja, jer mogu uticati na percepciju i odluke donosioca politika. Njegova analiza predstavlja poziv na razmišljanje o tome kako se istorija interpretira i kako te interpretacije mogu oblikovati savremenu politiku i međunarodne odnose.
U ovom kontekstu, jasno je da su stavovi i izjavne ličnosti, kao što je Orban, često podložni kritici i analizi, posebno kada se radi o tako važnim i delikatnim pitanjima kao što su ratovi i vojne intervencije. Tarjanji je pružio argumente koji ukazuju na potrebu za preciznošću i odgovornošću u iznošenju istorijskih činjenica, posebno u kontekstu političkih narativa koji se često koriste za mobilizaciju javnosti ili oblikovanje političkih stavova.
Uzimajući u obzir sve navedeno, može se zaključiti da je važno oslanjati se na istorijske činjenice i analize stručnjaka kako bismo bolje razumeli složene dinamike koje oblikuju naše društvo i politiku. Tarjanji je svojim istupom pružio značajan doprinos ovoj diskusiji, podstičući nas da preispitamo i analiziramo ono što znamo o prošlosti, kako bismo izbegli ponavljanje grešaka i izgradili bolju budućnost.
