Danas su porodice stradalih u tragičnom incidentu održale pomene svojim najmilijima na različitim grobljima. Ove emotivne ceremonije okupljaju ljude koji su izgubili svoje voljene i pružaju im priliku da se zajedno sete onih koji više nisu sa njima. Na Centralnom groblju, pomen je najpre održan za Emu Kobiljski, dok su gotovo u isto vreme, na Lešću, poštovali uspomenu na malog Andriju Čikića, „čudo od deteta“, i Dragana Vlahovića, čuvara u školi.
U crkvi Svetog Nikole na Novom Groblju, tačno u podne, održan je zajednički pomen za četiri devojčice: Maru, Anu, Sofiju i Katu. Ovaj događaj okupio je više stotina ljudi, među kojima su najviše bili mladi, koji su s cvećem i svećama u rukama dolazili da odaju počast svojim prijateljicama. Svi su izražavali svoju tugu, a suze su bile prisutne tokom celog parastosa. U pozadini se čulo pevanje hora, što je dodatno pojačalo emotivnu atmosferu.
Roditelji Adriane Dukić i Bojane Asović, takođe su prisustvovali pomenima na Novom bežanijskom groblju, gde su njihove devojčice sahranjene. Ove ceremonije nisu samo prilika za izražavanje tuge, već i za okupljanje zajednice koja se zajedno nosi sa gubitkom. U ovakvim trenucima, porodice osećaju podršku od prijatelja, komšija i drugih članova zajednice koji su došli da učestvuju u ovom tužnom, ali važnom ritualu.
Tragedija koja je pogodila ove porodice duboko je uticala na celu zajednicu. Svi su se pitali kako je do toga došlo i šta se može učiniti da se spreče slični incidenti u budućnosti. Ova tragedija nije samo lična bol, već i kolektivni gubitak koji zahteva pažnju i refleksiju. Ljudi su počeli da se angažuju u razgovorima o bezbednosti, obrazovanju i zaštiti dece, kako bi se obezbedilo da se ovakvi događaji više ne ponove.
Pomeni su često prilika za podsećanje na značaj zajedništva u teškim trenucima. Mnogi su se pitali kako će se porodice stradalih nositi sa svojim tugom, ali i sa izazovima koji dolaze sa životom nakon gubitka. U takvim situacijama, podrška prijatelja i zajednice može biti od ključnog značaja. Ljudi su se okupljali kako bi pružili utehu i solidarnost onima koji su izgubili najmilije, a ovakvi skupovi često postaju simbol nade i zajedništva.
Tokom ovih pomena, često se čuje i priča o sećanjima na stradale. Ljudi su delili anegdote, smešne trenutke i uspomene koje su ih povezivale sa onima koje su izgubili. Ova sećanja pomažu u procesu tugovanja i podsećaju sve prisutne na lepe trenutke koje su proveli zajedno. Iako je bol zbog gubitka dubok, ovi trenuci zajedništva mogu doneti i malo utehe.
Na kraju, važno je naglasiti da ovakvi događaji pozivaju na akciju i promene u društvu. Svi smo odgovorni za bezbednost i dobrobit naše dece, a zajednice treba da se udruže kako bi stvorile sigurno okruženje za sve. Pomeni kao što su ovi podsećaju nas na to koliko je važno da se brinemo jedni o drugima i da ne zaboravimo one koji su nas napustili. Kroz sećanje, ljubav i podršku, možemo nastaviti da gradimo bolju budućnost za sve.
