U nekadašnjem pariskom ateljeu Vladimira Veličkovića, njegov sin Marko Velk (56) nastavlja umetničku tradiciju porodice. U razgovoru za „Novosti“, Marko deli svoja razmišljanja o životu, umetnosti i izazovima koje nosi njegovo nasleđe. „Ne osećam se kao da ću da napunim šezdeset za četiri godine“, kaže Marko, ističući da je njegov put u umetnosti bio obeležen brojnim prekretnicama.
Marko je proveo značajan deo svog života u Parizu i Njujorku, gde je sticao iskustva i razvijao svoj umetnički izraz. „Kada sam imao 27, govorili su mi da sam premlad. Sada, godine više nisu bitne. Važno je kako te drugi vide“, dodaje on, naglašavajući promene u percepciji umetnosti i umetnika u savremenom društvu. Marko smatra da je društveni status umetnika u velikoj meri rezultat sistema koji sve tretira kao robu, što otežava preživljavanje pojedinaca koji se bave umetnošću.
Kao nekadašnji profesor crtanja, Marko je svestran umetnik čiji radovi kombinuju apstraktni realizam i retro-futurizam. Njegovi crteži, izrađeni ugljem i papirnom, predstavljaju duboku refleksiju njegovog unutrašnjeg sveta, bez bježanja od dubljih filozofskih tema. Marko se ne bavi aktuelnim političkim ili ekološkim temama; umesto toga, fokusira se na humanističke vrednosti i lična osećanja. „Moje poruke nisu poruke, to su unutrašnja stanja preneta na hartiju“, kaže on.
Pored toga, Marko se osvrće na svoj umetnički proces, ističući kako svaka slika nosi svoje priče i osećanja. „Primećujem da ljudi koji gledaju moje crteže ulaze u njih i vide različite stvari, što me raduje“, dodaje. Njegov rad je u velikoj meri zasnovan na ličnim iskustvima i unutrašnjim reminiscencijama, koje podstiču posmatrače da razmišljaju o svojim životima.
U ateljeu, gde su nekada Vladini gavranovi leteli, Marko stvara nove radove, koristeći prostor kao inspiraciju. Na zidovima se nalaze njegovi crteži, koji pričaju priče o ličnostima iz prošlosti, ali i o savremenim temama. Njegova slika „Igra čekanja“ kombinuje geografske elemente Beograda sa apstraktnim simbolima.
Marko se ne boji da uključuje ekološke teme u svoj rad, iako se trudi da izbegne površnost. Njegove slike istražuju odnos čoveka i prirode, kao i unutrašnje sukobe savremenog društva. „Postoji neka sila, veoma tiha, koja lebdi naokolo“, kaže Marko, ističući vezu sa ocem i nasleđem koje nosi.
Iako je izazovno biti sin poznatog umetnika, Marko ističe da to nikada nije bio problem za njega. „Brat i ja smo mnogo toga videli uz roditelje, i sigurno smo nešto od toga uzeli i prihvatili“, kaže on. Njegove slike, iako drugačije od očeve, pronašle su svoje mesto u ateljeu, gde se stari i novi radovi savršeno uklapaju.
Marko se takođe vraća skulpturama manjeg formata, koje su zauzele prostor u ateljeu. Njegovi radovi, izrađeni od voska, podsećaju na Đakometijev stil i istražuju teme poput sudbine i apokalipse. Takođe, razmišlja o izlivanju ovih skulptura u bronzi, što bi dodatno obogatilo njegov umetnički opus.
Na kraju, Marko otkriva zanimljivu priču o svom prezimenu i kako je došao do imena „Velk“. „Na samom početku, kada sam izlagao sa ocem, razmišljali smo o tome kako bi izgledalo da izlažu Veličković i Veličković. Na kraju sam se odlučio za ‘Velk’“, objašnjava on, naglašavajući kako su njegovi koreni i identitet oblikovani kroz umetnost.
Marko Velk nastavlja da živi i stvara u svetu umetnosti, noseći sa sobom nasleđe svog oca, ali i svoj jedinstveni izraz, koji se razvija i menja kroz vreme. Njegov put je još uvek u toku, a umetnost ostaje centralna tačka njegovog života.
