Pitam se šta će mu reći kada ga prvi put budu videli posle svega što se dogodilo? Da li će mu ukazati na užas onoga što je uradio ili će pokušati da nađu opravdanje za njegov čin? Da li će mu reći: „Sine, nemoj da se brineš, biće sve u redu“? Ova pitanja postavlja Mića Simić, otac ubijenog maloletnog Andreja (13), koji je brutalno ubijen 5. oktobra 2023. godine sa 37 uboda nožem. Njegove reči dolaze kao reakcija na odluku Višeg suda u Nišu, koja je ukinula meru zabrane prilaska, sastajanja i komunikacije roditeljima M. M. M. i M. M. iz Niške Banje sa njihovim sinom, koji je, prema istragama, počinio ovaj svirepi zločin.
Trenutno se maloletnik nalazi u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, a Simić navodi da je nedavno napravio incident i tamo. Njegova zabrinutost nije bez osnova, s obzirom na to da postoje ozbiljne sumnje u to kako bi kontakt roditelja sa sinom mogao uticati na dalji tok postupka.
Simić smatra da je apsurdno da sud dozvoljava viđanje sa roditeljima, dok istovremeno Osnovni sud vodi postupak protiv njih zbog lišenja roditeljskog prava. „Oni su doveli do toga da njihov sin postane takav kakav jeste i da počini ubistvo“, ističe Simić. Odluka o odobravanju sastajanja sa sinom još nije pravosnažna, a Simić naglašava da postoji mogućnost da predmet pređe u Apelacioni sud nakon izricanja prvostepene presude.
Roditeljima maloletnika ubice se stavlja na teret da su mu omogućili pristup noževima koji su korišćeni u zločinu. Tužilaštvo ima dokaze u vidu fotografija i sadržaja pronađenih na telefonu maloletnika, koji ukazuju na njegove nasilne sklonosti pre zločina. Tokom suđenja, roditelji se brane ćutanjem.
Pored krivičnog postupka, vodi se i postupak od strane Centra za socijalni rad za oduzimanje roditeljskog prava ocu i majci dečaka ubice, koji traje od septembra prošle godine. Suđenje M. M. i M. M. M. biće nastavljeno 17. jula, kada će biti saslušani novi svedoci.
Ova situacija postavlja brojna etička i pravna pitanja. Kako je moguće da roditelji zlostavljaju svoje dete? Da li su oni doprineli njegovom ponašanju ili je on isključivo odgovoran za svoj zločin? Odluka suda o ukidanju zabrane sastajanja sa roditeljima otvara vrata za spekulacije o mogućem uticaju koji bi mogli imati na njegovo dalje ponašanje. Simić se boji da bi roditeljski kontakt mogao da utiče na to kako će se dečak ponašati tokom suđenja i kakvu bi strategiju mogao da usvoji u odbrani.
Na društvenoj mreži, javnost je podeljena. Mnogi izražavaju podršku ocu ubijenog dečaka, dok drugi smatraju da bi trebalo omogućiti maloletniku da se sastane sa roditeljima u cilju rehabilitacije. Međutim, kako navodi Simić, rehabilitacija ne može da se desi bez priznavanja zločina i odgovornosti.
Svi ovi događaji ukazuju na potrebu za dubljim razumevanjem problematike porodičnog nasilja i njegovog uticaja na decu. U društvu gde se takvi slučajevi često previđaju, neophodno je postaviti jasne granice i norme koje će zaštititi decu od potencijalno opasnih situacija. Ova brutalna tragedija nas podseća na odgovornost koju roditelji imaju prema svojoj deci i na važnost pravovremenog prepoznavanja problema unutar porodice.
Kako se situacija bude razvijala, biće ključno pratiti kako će se pravosudni sistem nositi sa ovakvim kompleksnim slučajevima i kakve će posledice imati na sve uključene strane. U svakom slučaju, ova tragedija ostavlja dubok trag na porodicu, zajednicu i društvo u celini.
