Mika Antić, poznati srpski pesnik, rođen je 1932. godine i pre nego što je postao slavna ličnost u svetu književnosti, bavio se raznim poslovima. Njegov put ka uspehu nije bio lak; kao mladić radio je kao mornar, a zatim u lutkarskom pozorištu. Prve pesme napisao je sa samo šesnaest godina, a one su objavljene u časopisu „Mladost“. Njegov život je bio bogat i raznovrstan, a mnoge priče o njemu ostale su neistražene, što ga čini još intrigantnijim.
Jedna od najpoznatijih priča vezanih za Miku Antića jeste njegova želja da upozna nobelovca Ivu Andrića. Nažalost, Andrić nije bio raspoložen za susret, verovatno zbog Mikinog boemskog načina života, koji je bio u suprotnosti sa Andrićevim asketskim stilom. Ova anegdota o njihovom neostvarenoj interakciji često se prepričava, a svedočenja savremenika govore o nepopularnosti Mikinog stila života među nekim intelektualcima tog doba.
U jednom trenutku, Mika se našao u društvu naših reprezentativnih džudista u Aranđelovcu. Njihova želja da se slikaju s Andrićem, koji je večerao u izolovanom salonu, ostala je neuslišana, jer je nobelovac odbio da se druži sa njima. Ova situacija oslikava razlike među umetnicima i njihovim pristupima životu i umetnosti.
Nakon preseljenja iz Pančeva u Novi Sad, Mika je došao praznih ruku, ali ga je primio pesnik Mihail Babinka, koji mu je ponudio smeštaj i pomoć. Mika je kasnije, u znak zahvalnosti, nazvao ulicu u kojoj je živeo po Babinki. U Novom Sadu je dobio posao u „Dnevniku“, gde je naučio novinarski zanat. Njegov lični život bio je turbulentniji; nakon razvoda od svoje prve žene Bube, suočio se sa finansijskim teškoćama, ali je uspeo da izdrži zahvaljujući svojim honorarima i podršci prijatelja.
Jedna od najupečatljivijih figura u njegovom životu bila je glumica Mira Banjac, koja mu je pružila podršku u teškim vremenima. Odlazila je kod njega i brinula se o njemu, čak mu je donela čarape da se ne smrzne. Mika je, uprkos svim teškoćama, ostao skroman i nikada se nije žalio svojoj porodici. Čak je uspeo da sakupi novac kako bi kupio sestri cipele za matursko veče, što pokazuje njegovu velikodušnost i brigu prema bliskim ljudima.
Mika Antić preminuo je 24. juna 1986. godine, u svom domu u Novom Sadu, na dan kada je dobio Avnojevsku nagradu. U trenutku smrti, bio je već oboleo od raka vilice, a hirurzi su mu odstranili deo jezika. Ova situacija bila je posebna bolna za pesnika, jer je gubitak sposobnosti govora za njega predstavljao veliki udarac.
Osim po poeziji, Mika je bio talentovan i za slikarstvo. Njegov ciklus slika suncokreta, koje je nazivao „boje sunca“, nastao je mešanjem okera i zlatnog praha. Na kraju svog života, njegovi dlanovi bili su prekriveni tim zlatnim prahom, što je stvorilo snažan simbolizam; Mika je otišao sa zlatnim rukama. Njegov društveni život bio je bogat, a družio se s mnogim poznatim ličnostima, uključujući Tomu Zdravkovića i Zorana Radmilovića.
Na kraju, njegova poslednja želja bila je da ga poštede suvišnih konvencija. Na papiru koji je ostavio, napisao je da prilikom njegovog iznošenja pročitaju „Besmrtnu pesmu“, a da mu niko ne drži govor. Njegova smrt izazvala je veliku tugu i poštovanje među ljudima, jer ga je na večni počinak ispratilo više od deset hiljada ljudi. Mika Antić ostavio je dubok trag u srpskoj književnosti i kulturi, a njegovo delo i dalje inspiriše mnoge generacije.
