Glumac Nebojša Milovanović govorio je o svom radu na predstavi „Bašta sljezove boje“, ističući da je to za njega predstavljalo ispit zrelosti. On smatra da ova predstava duboko dirne ljude i da mu je vratila veru u ljudsku prirodu. Kroz svoj rad, Milovanović je imao priliku da se suoči sa delima velikog književnika Branka Ćopića, koji je svojim pisanjem uspeo da prenese suštinske osećaje i razmišljanja o svetu koji nas okružuje.
Ćopić, koji je živeo od 1915. do 1984. godine, bio je poznat po tome što je kroz svoje delo govorio o svom vremenu, a njegovo stvaralaštvo ostalo je vanvremensko. Milovanović je napomenuo da je publika i danas u stanju da prepozna vrednost Ćopićevih reči i tema koje su se obrađivale u njegovim delima. On je kroz svoje pisanje govorio o osećaju sveta, o onome kako bi ljudi želeli da svet izgleda, a što su ponekad zaboravili tokom odrastanja.
Tokom izvođenja „Bašte sljezove boje“, Milovanović je često razgovarao sa likovima iz Ćopićevog života, uključujući i značajne ličnosti kao što su Meša Selimović, Ivo Andrić i Miroslav Krleža. Ova interakcija omogućila mu je da na neki način improvizuje i razgovara s njima, prenosivši njihovu suštinu na scenu. Milovanović se osvrnuo na reči reditelja Egona Savina, koji je istakao da je ova predstava pravi ispit zrelosti za svakog glumca.
On je napomenuo da je imao iskustva u manjim formama, ali da ovakvo izvođenje, sa složenim tekstom i rediteljskim pristupom, predstavlja potpuno novi izazov. Milovanović je objasnio da predstava nije klasična monodrama, već kombinacija interpretacije Ćopića i igranja likova iz njegovog života. Njegovo izvođenje zahteva sećanje, identifikaciju i emocionalnu povezanost sa likovima.
Od premijere predstave, Milovanović je primetio da su ljudi često duboko dirnuti njegovim izvođenjem. On i njegov tim su se trudili da izvuku suštinske poruke iz Ćopićevog dela i da prenesu svoj lični pečat na scenu. Publika je, prema njegovim rečima, ponekad bila zbunjena dugim rečenicama i digresijama koje su zahtevale fokus i pažnju.
Milovanović je istakao da je tokom pripreme predstave posebno obraćao pažnju na jezik i dijalekt koji je Ćopić koristio, vežbajući da ne pređe na svoj lokalni dijalekt. Njegovo izvođenje na ijekavici bilo je izazovno, ali je smatrano suštinskim za očuvanje autentičnosti Ćopićevog jezika.
U razgovoru o temama koje Ćopić obrađuje, Milovanović je istakao da je pisanje o ljudima dobrog srca i svetim bojovnicima izuzetno važno. On se osvrnuo na savremeno društvo, ukazujući na promene koje su se desile pod uticajem tehnologije. Milovanović je primetio da su ljudi skloni površnom pristupu informacijama, umesto da se posvete dubokom razumevanju i analizi.
Prema njegovim rečima, umetnost bi trebala da bude prilika za introspekciju i stvaranje dubljih veza s ljudima. Milovanović je naglasio koliko je važno zadržati veru u dobre ljude, jer je to nešto što ne smemo izgubiti. Njegovo iskustvo tokom izvođenja „Bašte sljezove boje“ mu je omogućilo da ponovo pronađe veru u ljudsku prirodu i da razume koliko je važno prepoznati i ceniti pozitivne osobine u drugima.
Na kraju razgovora, Milovanović je podelio svoje viđenje Ćopića kao velikog književnika čije je delo i dalje relevantno, te je važno da se ljudi podsete na njegovu vrednost i poruke koje je ostavio. „Bašta sljezove boje“ postaje tako ne samo kazališna predstava, već i poziv na razmišljanje o ljudskim vrednostima i emocijama koje nas povezuju.
